Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.
I'll be back.
Doslo je i vreme za povratak na stari kontinent. Srecom, let je vecernji, pa je aerodrom prazan, ali naravno, velika vecina prisutnih je nasla za shodno da stane u red za kontrole bas ispred mene. Dok se izuvijana zmija od ljudskih tela polako primice skneru i iza njega nestaje, kao da je u pitanju masina za mlevenja mesa, a ne izvor navodno bezopasnog zracenja, prolazim pored cetvrtog obavestenja da je potrebno pripremiti dokumenta. E, bas necu. Preturacu tamo po torbama koliko mi volja. Ionako je kontrola identiteta na pola reda. Dolazim i do usmenog ispitivaca:
- Imate li nekih tecnosti kod vas?
Obzirom da sam vec pola sata u redu, imam. Punu besiku.
- Ne, nemam nista.
Cemu uopste sluzi ovako glupo pitanje? Prvo valjda vide na onim aparatima, drugo, ako imam nesto tecno i nemam nameru da raznesem avion, zar je stvarno bitno? Trece, ako imam nesto, i imam nameru da raznesem avion, zar bih mu to rekao?
Eto me i kod skenera. Navodno je potpuno bezopasan. Mozda za portire na ulazu na aerodrom, ali uci unutra sigurno nije zdravo. Dok razmatram opcije, ocekivani ulaz u taj sarkofag i zracenje ili poseban zahtev, detektor metala i pipanje (jos uvek pod ustiskom iz parfimerije), omanji sluzbenik mi resava dielmu. Prolazim kroz detektor metala, bez dodatnog pretresa.
Let ko svaki preko-okeanski let. Dugacak i dosadan. Veze sa internetom nema, iako su me u avio-komapniji uveravali da ce na ovom letu i ovoj klasi raditi. Neocekivano mnogo mesta je prazno. Naravno, ne i ono pored mene. Jedina svetla tacka je besplatni alkohol. Ujutru ce boleti glava. Mada, po evropskom vremenu sada je jutro. Mamurluk ce stici uvece.
Vreme kratim sabirajuci utiske. Pre svega iz Silicijumske doline. Kako to mesto ima neku draz koja uhvati coveka i ne pusta ga da ode, makar samo zastao u prolazu, neradnim danom, predvece. I kako sam osetio da bih tu trebalo da ostanem i izgradim malu imperiju. Da, znam, verovatno svi oni tamo tako misle. Ali ja znam da mogu. Ili je to saznanje samo posledica cinjenice da sam jos u dvadesetim?
Mnogo sati i trideset minuta kasnjenja (zanimljivo kako na putu od sesnaest sati pola sata kasnjenja moze da iznervira) kasnije sedim u gejtu za konacni avion ka Beogradu. Od negde iz mene stize oblak slatkih parfema. Upravo su se otvorila vrata i stizu putnici iz aviona u koji cemo za koji minut uci. Prvo izlazi grupa od desetak devojaka. Toliko sljaste da za trenutak moram da stegnem kapke. Ah, kakvo zadovoljstvo, posle tri nedelje gledanja u one nesredjene rugobe. Hvala vam, ulepsale ste mi dan. A uskoro ce ih biti jos. No, moracu jos malo da sacekam, ujutru odmah krecem na sledeci put, projektni sastanak u Solunu.
Нема коментара:
Постави коментар