Land of the freak and home of the brail

• Kojim povodom dolazite u SAD?
• Turistički.
• Koliko ostajete?
• Tri nedelje.
• Stavite kažiprst na skener i osmehnite su u kameru... hvala lepo uživatke u boravku.

E tako se to radi. Bez šedest četiri pozivna pisma, potvrde o rezervaciji, objašnjenja i izgovora. Barem dok ih ne traže. Osnovno pravilo: ne govori i ne pokazuj ništa što nije neophodno dok ti ne traže.

Da je bar to neko objasnio Italijanki ispred mene. Sve odradim kako treba, evropljane pretrčim kod pokretne trake, amerikance isečem u redu za carinu, jedino se ona nađe da baš stane ispred mene (dobro 'de, ja sam stao iza nje, kakva pozadina mama mia!).

Ostala je samo food and agriculture ekipa. Nikako ne razumem što se svi trpaju oko debelog kineza sa zelenim markerom. Bež’te ljudi od njega, kad vam zakrmači kartončić, sledeći vas šalje na nasumično preturanje po stvarima. Na sreću, ja sam ga izbegao.

Ovako otprilike izgleda ulazak u Sjedinjene Američke Države. Nekada sam to doživljavao kao veliko maltretiranje. Međutim, od jedanaestog septembra i grupe mladića koji su otišli po svojih sedamdeset i kusur devica, iz ove zemlje je višestruko komplikovanije izaći. Do te mere da je za one dole na jugu manja muka otići kolima u Meksiko, pa leteti odande.

Prvih par dana je uvek isto. Čovek se oseća sićušno naspram ogromnog automobila, puteva sa šest traka u jednom smeru, zgrada sa po sto spratova. A tu je i promena vremenske zone. Kako se obično stiže uveče, prvoga dana se normalno legne i ustane možda samo malo ranije nego što je normalno (to što je nama mediterancima normalno da ne ustajemo pre deset sati je druga priča). I uvek usledi oduševljanje kako je ovaj put bilo lako. Cvrc. Druga noć je gadna, ona razvaljuje. Budjenje u četiri-pet ujutru, tumaranje po kući... Kako pokušavam da ne razbudim ukućane, ostaje samo jedna zanimacij: desant na frižider. Onaj dvokrilni, General Electric-ov. Cenim da u Evropi ima mrtvačnica sa manjim hladnjačama. I naravno, nisu mi ispunili želju i ispraznili frižider kako se u prvim noćima ne bih nagrdio. Uništavanje linije može da počne.

Kad smo kod uništavanja linije, ove godine sam čvrsto odlučio da izbegavam ovdašnji čarobi napitak, Koka Kolu. Uvek ću piti limunada. Da, ‘oće to tako. Iz nekog čudnog razloga, skoro kad god poručim limunadu dobijem pola litre razmućenog limuntusa sa dve kašike šećera. Posle trećeg puta, pokušao sam da unapred saznam šta ću dobiti:

• Kako pravite limunadu?
• Ne razmumem...

Joooj šta tu ima da se razume!

• Lepo, opiši mi postupak pravljenja limunade u ovom restoranu.
• Jel to neko trik pitanje.
• Da, trik pitanje je. Donesi mi ceđenu pomorandžu. Bez šećera.

Ovo bez šećera uvek bude ignorsano. OK, you win, Coke it is.

Sledeći fenomen koji mi nikada neće biti jasan je opsednutos tipom kese u koju će mi zapakovati namirnice u radnji.

• Papir ili plastika.

Većina ima odavno tvrdokorno pripremljen stav, i ne daj Bože da službenik pogreši, krv će da padne. Ja ih, naravno, zbunim:

• Svejedno.
• Pa u koju da zapakujem?

Šta me bre boli ***** u šta ćeš da mi zapakuješ, nije za poklon.

• U koju god hoćeš.

E posle ovog je blokirao i blene ko tele. Uh, ovo može do sutra da traje. U šta želim da mi zapakuje... hmm. Alo, kretenu, nećeš sad valjda još da gubiš vreme da razmišljaš.

• Papir.
• Jednu kesu ili duplo?

Mali nastavlja pripremeljen tekst.

E sad ću da ti @#$%*... OK, udahni duboko, smiri se.

• Ako će jedna da puken, stavi dve, inače jednu.
• Pa nisam siguran da li će da pukne...

Valjda znaš šta si stavio u koju kesu i koliko je to teško...

• Stavi dve.

Ubuduće odgovaram sa “I jedno i drugo. Jednu plastičnu i jednu papirnu. Verujem da će da zapamte ludaka koji tako traži i prestati da me pitaju gluposti.

Krećem lagano kući i usput nailazim na još jedan “brilijantan” američki izum. Rakrsnicu sa četiri znaka stop. Svi koji ulaze imaju stop. Aaaa, ko sad ovde ima prednost?! Instinkt mi govori da se stopovi poništavaju i desni ide prvo. Oštar zvuk trube, uzvik “Asshole!” i srednji prst u vazduhu mi govore da nisam u pravu. Kasnije saznajem da treba da gledam ko je prvi stigao do zaustavne linije i taj ide prvi. Svašta.