Price iz kukavicjeg gnjezda - N+5to poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Liberté, égalité, fraternité (IV deo)

Do sada smo uveče uglavnom izlazili sa Jankom i Markom (to jest, kad nismo posećivali burdelje u Briselu), ali nas večernji Lil nije nešto impresionirao. Solidan broj kafića, barova i restorana, ali je nešto u atmsferi nedostajalo. A bilo je i viška: niži slojevi emigracije i lokalni klošari sa ogromnim džukelama. I priličan broj vojnika (što samo po sebi ne bi bilo čudno, obzirom na obližnju kasarnu) naouražnih automatskim puškama (što je, složićete se, već čudno). Kasnije mi je neko objasnio da su psi tu kako klošare ne bi hapsili zbog sitnih stvari, jer onda moraju da zovu i šintere. A vojske... vojska je navodno tu da čuva red (!?).

Jedno veče odlučujemo da sami odemo do centra Lila. Krećemo uskim uličicima, načičkanim zanimljivim radnjama. Odjednom, sa desne strane nailazimo na prazan plac. Sa ove strane su kuće, samo je u sredini travnjak na mestu gde je gotovo sigurno nekad takođe stajala kuća. Iz nekog razloga je srušena, i tu sad zjapi prostor, kao prednji zub koji nedostaje. Ovo i ne bi bilo toliko zanimljivo da prostor ne otkriva široki trg sa druge strane. Sa trga kreće nekoliko ulica, punih ljudi, i opet restorana, kafića i barova. Ali, ovi ovde su na znatno višem nivou. Ne po cenama. Cene su iste! Klijentela i atmosfera drugačiji. Mnogo bezbedniji osećaj, svi su nasmejani, a ima i neke romantike u vazduhu. Doživljaj upotpunjuje činjenica da insitut pokriva račune, na kojima se već odavno vide docg vina... Ispostavilo da smo pronasli “stari Lil”. E sad, zašto nas Marko i Janko nisu odmah ovde doveli, ostaće misterija.

Po povratku u hotel, blago pripiti, tražimo recepcionara. Sutra je petak, ujedno i naš poslednji pred povratak (uz “kraće” zadržavanje u Parizu od dva dana, ako neko pita nije bilo avioniskih karata). Petkom se Miloš pridržava posebnog režima ishrane, pa želi da sazna da li moze da dobije tunjevinu za doručak. Recepcionar prvo ne razume. A onda u čudu pita:

• Fish? You want fish for breakfast? Fish like fish?!” Pući usne i lupa se po obrazima.

Marija i ja smo u tom trenutku na podu. Miloš se još drži pokušava da objasni da hoće ribu iz konzerve. Džabe, Francuz ga je već video sa portiklom i prženom kečigom na tanjiru u 8 ujutru.