Price iz kukavicjeg gnjezda - I poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Dawn of a new age

Dragi svi,

Obavestavam nas da mi je koordinator javio da je projekat odobren. Ocekuju nas, sa ostalim partnerima u martu u Dablinu na prvom sastanku. Posebno me raduje sto je sef projekta ustvari Djordje, Novosadjanin.

Sredstva na projektu predvidjaju dve do tri osobe, ali ja volim das to vise mladih ljudi dobije priliku da putuje, pa ce nas poci deset. Zbog toga cemo morati da hvatamo low-cost let iz Budimpeste, a Djordje je ponudio da dvoje spava kod njega u kuci posto ima mesta. Potrebno je da se jave dva dobrovoljca.

Pozdrav,
Velimir

Tako je sve pocelo. Prvi projekat je nasao prakticno istovremeno sa zavrsetkom mog diplomskog. Bez previse razmisljanja prihvatam. Novac nije prevelik, ali je siguran i ponudjen. Bez cimanja sa oglasima, slanjem CVa, intervjuima i celog tog cirkusa. Vidim, niko se jos nije javio da spava kod Djordja, pa se javljam. Potpuno mi je svejedno, a mrzim kada se na takve stvari gubi vreme.

Mesec dana pribavljanje potrbene papirologije i 6 sati voznje kombijem kasnije stizemo na aerodrom u Budimpesti. Stara zgrada, nova je rezervisana za elitnije avio-kompanije. Knap smo stigli, pa prema profesorovim instrukcijama skidamo kaiseve vec pri ulazu u aerodrom, kako ne bi gubili vreme kod skenera. To za posledicu ima deset tragikomicnih likova koji sa kaisem preko ramena, torbama u jednoj ruci, a drugom na obodu pantalona (kako iste ne bi zavrsile na podu) trce i klizaju se preko aerodromske hale. Sam let je bio zacudzujuce kratak, ali i prijatan, obzirom na razne price koje kruze o low-cost kompanijama.

Ubrzo se delimo, dok vecina odlazi u hotel, kolega i ja idemo sa Djordjem. Dok se kolega iskusno smesta na zadnje sediste ja cekam kod suvozacevog mesta. “Idemo?” pitam. “Da, ali ipak cu ja da vozim”. “Pa sta je tu sporno?”, pomislih, ali u tom trenutku shvatam da je Irska jedna od onih naopakih zemalja, pa se suvozacko mesto nalazi sa leve strane. Voznja i nije toliko cudna, sve dodje prirodno. Sve osim kruznih tokova. Tada se apsolutno gubi osecaj da postoji neki red u saobracaju, kola kruze u kontra smeru, automobili nailaze sa strane sa koje ih ne ocekujete. Posle drugog prolaza kroz kruzni tok zakljucujem da je pametnije i mnogo manje stresno ako zazmurim.

Posto smo se smestili, upoznajemo Djordjevog cimera (porodica mu je u Novom Sadu, pa kucu deli sa kolegom, jeftinije je), Mihael. Nemac (uskoro ce veliko N dobiti drugacije znacenje). Izlazim u dvoriste na par cigreta i dve konzerve Ginisa koje sam usput kupio. Prilicno je sveze za ovo doba godine, pa jedva cekam da se vratim unutra, a vec mi se i malo muti u glavi, sto od umora i puta, sto od lude voznje u “pogrsenom” smeru, sto od Ginisa i dnevne doze nikotina koncentrisane u nekih dvadesetak minuta. Nakasljavam se dok zatvraram vrata i od nekud cujem ostar i ne preterano poznat glas “Pa nemoj pusit, kad ti skodi”. Okrecem se, ali u sobi vidim samo Nemca kako se osmehuje. Potpuno nadrealan moment. Kao da je u pitanju scena iz serije Ali Mekbil, kad neko od likova vidi i cuje osobu koja radi ili govori nesto sto sigurno nije moguce. “Ah, da moji roditelji su iz Hrvatske, ja sam rodjen u Nemackoj i odrastao tamo, ali znam ‘nas’ jezik.” “Ok, malo sam se zbunio, Djordje rece da ste Nemac”. “Pa da, odrastao sam tamo… a i tako se prezivam”. “Ok, definitvno je vreme za spavanje”

Price iz kukavicjeg gnjezda - Prolog

Prolog (uvod, ne jezik)

U poslednje vreme me dosta ljudi pita sta vise radim u akademiji, kada cu vec jednom da se zaposlim kao sav normalan svet, kada cu da raskrstim sa polu-studentskim zivotom… E pa, ne skoro.

Zivot postdiplomca, onakav kakav je na zapadu, i onakav kakav ja uspevam ovde da odrzim je vrlo specifican. Dobro, mozda nisam bas tipican primer, posto prosecan postdiplomac zaradjuje mnogo manje od kolega u industriji. Ja sam uglavnom tu negde, na proseku. Od nekih imam vise, od nekih manje, ili mnogo vaznije, nekad vise od vecine, nekad manje od vecine. A posto je tako, i pare nisu parametar u jednacini, ja ne vidim sta bi me to prevuklo u industriju.

Broj radnih sati je slican. Raspodela drugacija. Radim vikendom, cesto zaglavim do sitnih sati, ali zato ne moram das am u 9 na poslu, ne moram da se pojavim, mogu da uzmem dva, pet ili dvadeset dana “odmora” kad god hocu. Zamislite studiranje, pa zamenite ucenje sa radom. Odmor je gore pod znacima navoda, zato sto on kao takav skoro da ne postoji, mozda na leto ili oko Nove godine, inace se ocekuje da nosim racunar i nadjem vezu ka internetu.

Posao je mnogo lepsi. Bar za moj tip licnosti. Nema jurenja tudjih bagova, nema dosadnog lickanja koda, nema priglupih klijenata koji ne znaju sta hoce. Ali zato ima mnogo mozganja, citanja radova, izmisljanja resenja za probleme koje jos niko nije bio dovoljno lud (ili glup) da resava.

Zatim, tu su putovanja. Konferencije, radionice, seminari, simpozijumi, obavezno izletanje posle zavrsteka da bi se stiglo u obilazak i napijanje do sitnih sati. A onda u 7 ustajanje i nova runda. Ruckovi i vecere na tudj racun, svercovanje u sobama, pravljenje gluposti koje bi normalnog coveka dovele u vrlo neprijatnu situjaciju, ali kad cuju “profesor sa svojim phd studentima” nekako se progleda kroz prste.

Mozda najvaznije, tu su ljudi. Jedna velika skupina blago poremecenih likova, sa kojima imas zajednicki jezik. Specifican humor, stil zivota, pogled na zivot i stvarnost. Escentricni potezi, koji obicno imaju za posledicu dobijanje “ovaj je totalno odlepio” etikete, koji medjutim dobiju svoj smisao. Ponekad bas dobijanje te etikete.

Sve u svemu, jedan dug let iznad kukavicjeg gnjezda koji stvara zavistnost. Nekome lezi, nekome ne, ali ga niko ne zaboravlja jednom kad proba.

Behind the enemy lines

Preziveo sam. Znam, znam, to je bilo i za ocekivati. I uspeo sam sebe I da ubedim da nece biti vecih problema. Ali paranoik u meni ih ipak pomalo ocekivao. Cak nije bilo ni sitnijih problema, ako izuzmemo jedan blic fotoaparata na semaforu. Valjda je nekom zagrebcaninu, iz ko zna kog razloga, bilo zanimljivo da slika automobil sa BG tablama u blizini Trga Bana Jelacica. Dobro, bio je tu i maksimalno uljudan I kulturan klinac koji nas je poslao na drugi kraj grada u potrazi za hotelom, iako je isti bio na nekih petnaestak metara od nas, samo lose obelezen. Ali necemo da sitnicarimo.

Zagreb… interesantan grad. Sam centar je veoma lepo sredjen. Dominiriju zgrade iz doba kad su ovim prostorima vladali Habzuburgovci, ono sto je novije je diskretno uklopljeno. Periferija, ko svaka periferija, umereno osvetljena, pomalo zapustena, ali uglavnom uredna. Vozni park je na zavidnom nivou (valjda se to dogodi kad nemas Zastavu, a prilike sprece uvoz iste). Hrvati voze prilicno civilizovano, a zacudzuje skoro potpuno odsustvo upotrebe zvucne signalizacije. Na momenat sam pomislio da je mozda Sanader, pre svog cuvenog “decki ja sad idem, a vi se svi je*ite” poteza (kojim je zasluzio mesto na mojoj listi top deset omiljenih politicara) izdao uredbu kojom se nalaze ukljanje sirena iz automobila pri tehnickom pregledu.

Alkohol nisam probao, ali ne verujem da se mnogo razlikuje od beogradskog. Ko me zna kad malo popijem, verovatno ga to ne cudi, ne bi bilo pametno, ne u Zagrebu. Ko me zna, verovatno ga ne cudi ni scena kad ostajem u sobi, a profesor odlazi u diskoteku (dobro, da ovo u potpunosti ne bi cudilo zahteva da osoba poznaje i profesora).

Sama konferencija (a koliko je ona bila bitna govori i mesto u tekstu na kome se prvi put spominje), je ispunila sva ocekivanja. Ono sto se dogodi kad ljudima iz akademije ponudis besplatan smestaj i hranu. Gomila manje-vise content-free prezentacija sa ciljem da se opravda prisustvo.

Povratak je bio brzo prosao uz zivahan razgovor. Sve do granice. Tada smo sa savrseno ociscene i vec suve ceste presli na nanose snega po sred autoputa. Uskoro hvatamo i domace radio stanice. "Zbog ostecenja na nosacu, most gazela je delimicno zatvoren za saobracaj. Gorivo ce poskupeti za Pi dinara". Srbijo, najlepsa bajko.

Za kraj jedno opazanje: Hrvati, bar Zagrebcani, veoma dobro govore engleski.

Lucifer ex machina

Zdravo stari prijatelju! Zasto se tako dugo nismo videli? Pa mnogo je razloga. Recimo da ni sam sebe dugo nisam video. Zato me saslusaj…

Da, u pitanju jedno od tih vremena. Oluja. Posle nje dolazi trenutak kada se ponovo pronadjes. I onda budi pazljiv. Iako sigurno znas, ili bar mislis da znas sta ces pronaci, djavo je u detaljima. I uvek se provuce neki koji ne ocekujes.

Posle dugo vremena, nedavno sam udahnuo punim plucima. Koraci su ponovo postali krotiki, misli precizne, boje jarke i pune zivota. Vizija se vratila. Krecem se sa onom istom lakocom kao nekad, kao da lebdim. Cak je i stari osecaj lake aroganicje, koji dolazi uz cist pogled na put isped i sve okolo, povratio svoj oblik.

Medjutim… gledam ta dva reda. To kao da nisam ja. To je neki tezak cinik i mizantrop napisao. Ne, nije u recima. Provukao se izmedju redova. Na momenat pomislih “kada sam postao…”. Ali tu stadoh. Necu. Necu se praviti naivan, pretvarati da sam iznenadjen. Znamo se mi odavno. Isuvise se dobro znamo. Samo je iskoristio oluju da izvede djavoljev najveci trik, da me ubedi da ne postoji. Da ucini da ga zaboravim.

Ali sada kada se otkrio, kada je na sebe privukao isuvise jako svetlo uz prve znake svitanja, sada ga jasno vidim. Mozda ga je opazio jos Neko. Mozda samo ja. Ali i to je sasvim dovoljno. Previse. Njegov ucinak je impozantan, mozda nepopravljiv. No, sada, posto je doziveo svoj trenutak (ne)slave, vreme je da se vrati tamo gde mu je mesto. Gde je uvek bio. U kavezu iza debelih resetaka, sa gujama, hijenama i ostalim odvratnim zverima.

A za ostalo, videcemo. Ipak je tek jutro.

Hello world

Dakle, ovaj blog je neka vrsta nastavka jednog malo starijeg, koji je davno vodjen na jednoj, tada popularnoj socijalnoj mrezi... i koji je zamro zajedno sa njom.

Posto ovo ne osecam kao pocetak, vec nastavak, nekoliko postova odande ce biti kopirano. Tek koliko da sebi stvorim privid kontinuiteta.

Sam blog je zamisljen... pa nije zamisljen. Bice tu svacega, aktuelnih tema, malo manje aktuelnih tema, zanimljivosti i smaranja, stavova i objektivnih istina... Vec sam poceo da smaram. Ponekad ce naici i neki naizgled nevezan blog, vise kratka prica. To slobodno preskocite. Ili nemojte. Kako vam je volja.