Prolog (uvod, ne jezik)
U poslednje vreme me dosta ljudi pita sta vise radim u akademiji, kada cu vec jednom da se zaposlim kao sav normalan svet, kada cu da raskrstim sa polu-studentskim zivotom… E pa, ne skoro.
Zivot postdiplomca, onakav kakav je na zapadu, i onakav kakav ja uspevam ovde da odrzim je vrlo specifican. Dobro, mozda nisam bas tipican primer, posto prosecan postdiplomac zaradjuje mnogo manje od kolega u industriji. Ja sam uglavnom tu negde, na proseku. Od nekih imam vise, od nekih manje, ili mnogo vaznije, nekad vise od vecine, nekad manje od vecine. A posto je tako, i pare nisu parametar u jednacini, ja ne vidim sta bi me to prevuklo u industriju.
Broj radnih sati je slican. Raspodela drugacija. Radim vikendom, cesto zaglavim do sitnih sati, ali zato ne moram das am u 9 na poslu, ne moram da se pojavim, mogu da uzmem dva, pet ili dvadeset dana “odmora” kad god hocu. Zamislite studiranje, pa zamenite ucenje sa radom. Odmor je gore pod znacima navoda, zato sto on kao takav skoro da ne postoji, mozda na leto ili oko Nove godine, inace se ocekuje da nosim racunar i nadjem vezu ka internetu.
Posao je mnogo lepsi. Bar za moj tip licnosti. Nema jurenja tudjih bagova, nema dosadnog lickanja koda, nema priglupih klijenata koji ne znaju sta hoce. Ali zato ima mnogo mozganja, citanja radova, izmisljanja resenja za probleme koje jos niko nije bio dovoljno lud (ili glup) da resava.
Zatim, tu su putovanja. Konferencije, radionice, seminari, simpozijumi, obavezno izletanje posle zavrsteka da bi se stiglo u obilazak i napijanje do sitnih sati. A onda u 7 ustajanje i nova runda. Ruckovi i vecere na tudj racun, svercovanje u sobama, pravljenje gluposti koje bi normalnog coveka dovele u vrlo neprijatnu situjaciju, ali kad cuju “profesor sa svojim phd studentima” nekako se progleda kroz prste.
Mozda najvaznije, tu su ljudi. Jedna velika skupina blago poremecenih likova, sa kojima imas zajednicki jezik. Specifican humor, stil zivota, pogled na zivot i stvarnost. Escentricni potezi, koji obicno imaju za posledicu dobijanje “ovaj je totalno odlepio” etikete, koji medjutim dobiju svoj smisao. Ponekad bas dobijanje te etikete.
Sve u svemu, jedan dug let iznad kukavicjeg gnjezda koji stvara zavistnost. Nekome lezi, nekome ne, ali ga niko ne zaboravlja jednom kad proba.
Нема коментара:
Постави коментар