Zdravo stari prijatelju! Zasto se tako dugo nismo videli? Pa mnogo je razloga. Recimo da ni sam sebe dugo nisam video. Zato me saslusaj…
Da, u pitanju jedno od tih vremena. Oluja. Posle nje dolazi trenutak kada se ponovo pronadjes. I onda budi pazljiv. Iako sigurno znas, ili bar mislis da znas sta ces pronaci, djavo je u detaljima. I uvek se provuce neki koji ne ocekujes.
Posle dugo vremena, nedavno sam udahnuo punim plucima. Koraci su ponovo postali krotiki, misli precizne, boje jarke i pune zivota. Vizija se vratila. Krecem se sa onom istom lakocom kao nekad, kao da lebdim. Cak je i stari osecaj lake aroganicje, koji dolazi uz cist pogled na put isped i sve okolo, povratio svoj oblik.
Medjutim… gledam ta dva reda. To kao da nisam ja. To je neki tezak cinik i mizantrop napisao. Ne, nije u recima. Provukao se izmedju redova. Na momenat pomislih “kada sam postao…”. Ali tu stadoh. Necu. Necu se praviti naivan, pretvarati da sam iznenadjen. Znamo se mi odavno. Isuvise se dobro znamo. Samo je iskoristio oluju da izvede djavoljev najveci trik, da me ubedi da ne postoji. Da ucini da ga zaboravim.
Ali sada kada se otkrio, kada je na sebe privukao isuvise jako svetlo uz prve znake svitanja, sada ga jasno vidim. Mozda ga je opazio jos Neko. Mozda samo ja. Ali i to je sasvim dovoljno. Previse. Njegov ucinak je impozantan, mozda nepopravljiv. No, sada, posto je doziveo svoj trenutak (ne)slave, vreme je da se vrati tamo gde mu je mesto. Gde je uvek bio. U kavezu iza debelih resetaka, sa gujama, hijenama i ostalim odvratnim zverima.
A za ostalo, videcemo. Ipak je tek jutro.
Нема коментара:
Постави коментар