Price iz kukavicjeg gnjezda - N-to poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Behind the enemy lines -with a vengeance

Zvrrr… zvrrr… zvrrr… Ko li je sad ionako kasnim na posao? Profa.

- Halo profesore, recite…
- E zdravo. Slusaj imamo popodne sastank sa Slovencima.
- Uredu, koliko sati i gde?
- Zamak Mokrice, na hrvatsko – slovenackoj granici. Posle toga idemo u Rijeku, da odrzimo neka predavanja i ostajemo za karneval.
- ???
- Budi kod mene u 10 sa stvarim.

Gledam na sat. Deset do devet. To mi ostavlja oko pola sata. Prvo da se umijem… Usput pokusavam da shvatim sta se upravo desilo. Jesam jos prvih dana, dok sam radio diplomski kod profesora, dobio savet da uvek drzim jedan spakovan kofer, koji mogu da dohvatim za par minuta. Cuo sam i price da je nekima taj kofer zatrebao. Ali nekako nisam ocekiovao da ce meni biti potreban.

U razmislanju me prekida ostar bol u sakama. Shvatam da sam slavinu okrenuo na toplo do maksimuma, i da je u nekom trenutku pristigla vrela voda. Posle par kratkog mahanja da razhladim ruke, podesavam temperaturu vode.

Vreme je za brzopotezno pakovanje. Srecom, navikao sam da ormane drzim slozene po boji i tipu stvari, pa cu brzo naci sve sto mi treba. Put ce trajati tri dana, nije potrebno mnogo stvari. Najbolje sve u istoj boji, dobije se par dodatnih kombinacija. Za danasnji dan postoji neka internacionalna akcija da se nosi zeleno, a kako sam sklon tim idejama i iskazivanjima stavova na polu-skriven nacin, pa sam tako i obucen. Znaci, i ostatak stvari ce biti zelen.

Pakovanje je skoro gotovo u roku od par minuta. Ostaje samo odelo. Tad shvatam da jos uvek nisam kupio ono svetlo zeleno odelo koje vec duze vreme imam u planu. Bež odelo bi moglo da prodje uz zelenu boju, ali mi se ono nesto ne nosi, i ne uklapa se bas uz zimeske veceri. Ostaju plavo i bordo, ostala su pretanka. Plavo, bordo, plavo, bordo… Bordo. Sadrzaj kofera ce morati da se malo modifikuje.

Put je bio kao i uvek –dosadan i predug. Zaista sam ubedjen da je bivse bratstvo i jedinstvo najdosadniji autoput na svetu. Ponekad mi se cak ucini da je ceo rat i krenuo tako sto je ljudima oko nejga bilo smrtno dosadno. Jedini zabavan momenat je bio trenutak kad nam je “ljubazni” radnik na Ininoj pumpi rekao da toalet navodno ne radi. Ustvari, zabavni su bili trenuci neposredno posle, kada smo “overili” dvrored pored pumpe.

Na slovenackoj granici red kamiona je dug kilometrima. Autobisi se protezu nekoliko stotina metara. Na srecu, kod prolaza za automobile svega petnaestak metara reda, pa brzo porlazimo. U povratku je isto. Jedno nas je carinik malo zadrzao, trazeci vinjetu, iako smo isli svega nekoliko stotina metara. Posle kraceg ubedjivanja, ipak nas pusta, preteci prstom da sledeci put necemo biti te srece. Vozimo za Rijeku.

Ujutru prva setnja kroz Rijeku. Zaista lep grad. Pomalo potseca na Djenovu, samo manji i mnogo cistiji. I nema toliko oznojenih luckih radnika i sitnih dzeparosa iz celog sveta koji tu obezbedjuju egzistenciju. Prolazim pored benzinske stanice. Jedna pumpa je sa zadnje strane rasklopljena. Sa prednje strane neki covek pokusava da natoci gorivo. Retka prilika da se vidi celokupan mehanizam kako radi. Lici na ogroman casovnik, prepun zubcanika. Radnik sa pumpe pritrcava “Gospodine, ne radimo. Morate ic negdje drugo.” Pokusavam da scenu premestim u Srbiju: Alo bre, majmune, zar ne vidis znak (u picku materinu)?!.

Nocni zivot u Rijeci je prilicno dobar. Pored mnogo manjih, postoje tri glavna mesta (bar prema recima nasih domacina). Fanel je omanji klub, uredjen po uzuru na irske pabove. Zivahna atmosfera, ali previse ljudi. Klub Boa je uglancan i veoma moderno sredjen. Atmsofera, medjutim, suvise vuce na Beograd devedesteih, pocevsi od celavog Vin Dizel majmuna na vratima (pored koga verovatno ne bih prosao da nisam bio u odelu) od namrstene klijentele i isuvise oskudno odevenih devojaka. Poslednji je klub Terminal, u zgradi bivseg putnickog terminala na doku. Okruzen vodom sa tri strane i savrseno nasminkan, sa hostesama koje na ulazu dele sampanjac ostavlja prilican utisak. Atmosfera je zacudzujuce vesela i vedra. Jednia mana je velicina. Izgleda da je prostor prevelik za grad ove velicine, pa ne uspava da se u potpunosti napuni. To ostavalja utisak neuspele zurke. Cujem da je po otvaranju bilo prepuno, i da se satima cekao rad za ulaz. No, da je i sada tako, verovatno ne bih ni usao, posto odbijam da trosim vreme na cekanje u redovim za ulaz u klubove. Tu su jos i dva broad pretvorena u diskoteke.

Rijecani engleski govore mnogo slabije od purgera. Rijecanke znaju i nesto srpskog, sa nekim cudnim naglaskom i mnostvom meni nepoznatih reci. Ono sto cudi je skoro potpuno odsustvo lokalnih suvenira. Jedini ulicni stand koji je delovao da bi mogao imati takve stvari je ustvari bio pretrpan salovima Torcide i Gotovininim slikama. Posle duge portage pronalazim par stvarca sa natpisom “Rijeka” u izlogu Poste. Vervatno se neko setio da dobro naplacuje dozvolu za prodaju lokalizovanih suvenira, pa ih zato ima jedino u drzavnoj posti. Ulazim i pokusavam na engleskom da saznam kako bih mogao nesto od toga kupiti.

“Pitajte na salteru” nezainteresovano odgovara cuvarka. Okrecem se ka slateru, ali u tom trenutku shvatam da sam odgovor dobio na Hrvatskom i da ga nikako nisam mogao razumeti. Ponovo se okrecem ka njoj i namestam blago teleci pogled. “Ajme sto cu sad…” Krece ka salteru i rukom pokazuje da podjem za njom. “Ovaj hoce da kupi nesto iz izloga” “Nek pita tamo kod Martine…” I dalje vodm racuna o tome da nista ne razumem, ponovo namestam teleci pogled, ovaj put okrenut salterusi. “Go there!” pokazuje prstom ka, pretpostavljam, Martini. Ova medjutim odmahuje glavom “No, no we close, we close.” Razmisljam da li da se pravim Bugarinom, pa da odmahivanje potrumacim kao potvrdu, ali zaista nemam vremena da se vise sprdam sa postanskim sluzbenicima. “I’ll be back.”

Mozda ce se nekom ovo obracanje susjedima na engleskom uciniti preteranim i nepotrebnim. Medjutim, nemacki mi je u poslednje dve godine isuvise zardjao da ne budem otkriven. A pored toga sto je praviti opstu pometnju nadsve zabavno, jedan dogadjaj posledjeg dana me je potsetio zasto to u osnovi radim.

Seo sam u jedan kafic blzu centra i porucio malo Ozujsko, prema necijoj preporuci. Ubzro je pored mene seo neki covek u svojim kasnim cetrdesetim ili ranim pedestim. Nosio je crne maskirne pantalone i crnu beretku sa sahovnicom. Zakrvavaljene oci su sevale okolo sa onim poznatim praznim pogledom, koji sam vidjao kod mnogih koji su bili na ratistu. Nikakvih stvarnih problema nije bilo (ali nije ni moglo da bude, potsto nije blilo nacina da sazna odakle sam), ali je bilo dovoljno da mi digne “tlak”, pa sam praznu flasu priblizo tako da mogu lako dohvatiti. Znam da taj covek nije sam kriv. On je, kao i mnogi drugi, samo zrtva tog proktelog rata. No, zbog toga se ne osecam lagodnije.

U povratku smo uspeli da izgubimo skoro pola sta vrteci se u krugu od par stotina metara. Ili putokazi nisu dobro postavljeni, ili su vodjeni nekom nama nejasnom logikom. Kada smo konacno dosli na desetak metra od puta koji vodi van grada, isprecilo se parce jednosmeren ulice. Ostaje samo da pitamo. “Nemerete tuda. Morate okolo ic.” Prolaznik pozauje krug kroz centar grada. “Ma ko ih sisa”. Prolazimo jednosmernom ulicom u kmontra smeru. “Ajme, pa rekoh ne tu…” uz face-plam uzvikuje prolaznik. Kraj recenice nisam cuo, vec smo bili par stotina metara blize Beogradu. Cetiri sata kasnije ulazimo u Srbiju. Autocesta je ponovo bila potpuno cista. Autoput je jos uvek prekriven snegom.

Price iz kukavicjeg gnjezda - I poglavlje (nastavak 3)

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

It's a beginning, not the end

Dosao je i poslednji dan sastanka. Vece zverke su vec otisle dalje, ostali su samo partneri na projektu, i par dusa cije su prezentacije smestene u poslednje pre podne. Program tece solidnom dinamikom, nimalo zahvaljujuci Nemcu, koji je opet tu. I postavlja pitanja. Poceo je da daje i komentare.

Konacno, posto je program ispunjen, Djordje izlazi da zatvori skup. I taman kada je zinuo da kaze da sada mozemo na rucak ustaje profesor Velimir. “Izvinite, imao bih samo jos nesto sto bih zeleo da uradimo”, i istrcava na govornicu. “ Sada bih pozvao mladje saradnike da izadju i kazu, sada posle svih ovih prezentacija, sta planiraju da rade na projektu”. O divno.

Posto ce prethodna konsturkicja “da izadju i kazu, sta planiraju da rade na projektu” mnogima zvucacti kranje cudno i neprirodno, dacu kratko objasnjenje.
U industriji projekat izgleda ovako: nekome nesto treba, on dodje sa novcem, kaze sta hoce i vi mu to napravite. Obicni ih castite sa dodatnim “funkcionalnostima”, za koje mi naravno ne kazete (a za bar polovinu od kojih i sami ne znate).
U akademiji su stvari pomalo naopake. Prinicp je: imam mnogo dobru ideju dajte mi sredstva da to napravim. Verujte mi da je to neophodno za dalji opstanak i razvoj covecanstva. Dodatna prednost istocne Evrope je sto moze da se kaze i: mi zaostajemo za razvijenim svetom, dajte nam sredstva da naucimo to sto oni rade, pa cemo onda nesto da napravimo. Sta, to cemo vam reci tek posto naucimo (i mnogo posto smo dobili novac).

Dakle, izlazimo jedan po jedan i iznosimo ideje. Puni smo entuzijazma, cesto i preterujemo u komplikovanju. Samo je Mirko postedjen. On je, kao lekar, posao da da zapazanja iz svog ugla (projekat se bavi medicnskim aplikacijama) i upozori na moguce prbleme. Pre sastanka je bio veoma nervozan, posto su navodno medicinari maliciozni na ovakvim skupovima i vole da postavljaju nezgodna pitanja. Velimira ga smirivao “Ako neko pocne da zajebava, samo ga smiri nekom komplaksnom pricom sa mnogo latinskih izraza”.

Od partnera stize po koji koristan komentar. Niko od nas jos nije svestan da ce se dve godine kasnije sve zavrsiti u ritmu jednog hit singla grupe Dire Straits. Onoga sa gitaristom u ljubicastom sakou i svetlecim naocarima na omotu.

Price iz kukavicjeg gnjezda - I poglavlje (nastavak 2)

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Turizam

Ovoga jutra smo ustali na vreme. Posle obilnog dorucka sedamo sa Djordjem u kola. Sledi voznja sa ucestalim periodima zmurenja.
Profesor Velimir na poziva pre pocetka prve sesije. “Malo sam razmisljao, ipak nije uredu da ste vas dvojica odovjeni od ostatka drustva. Kod mene u sobi ima jedan krevet i sofa viska. Prebacite se veceras, blize je centru.” OK, sto da ne. “Naravno, prodjite pored recepcije i nemojte nista da im kazete, da nam ne naplate” Eto zasto ne.

Pocinje jutarnja sesija. Ovoga puta je i Nemac tu. Verovatno ga ne bih primatio da nema trista pitanja za svakog govornika. Potpuno je urnisao raspored, debelo kasnimo. Kasnije cu shvatiti da se u manje-vise svakoj skupini nadje poneki “Nemac”. Cak je u nekom trenutku nastala tradicija da pre pocetka predavanja posmatramo ucesnike i pokusamo da nadjemo “Nemca”. Potom sledi odabir najpovoljnijeg scenarija da istog odstranimo iz sale. “Zvali su iz hotela da hitno dodjete, doslo je do problema.”, “Gospodine, ovo nije taj skup, vi treba da budete na drugom kraju grada”, i moj omiljeni “U zgradi je doslo do curenja gasa. Kako ne bi izazvali paniku, obavestavamo jednog po jednog. Krenite lagano ka izlazu, a kad izadjete nastvite da se udaljavate od bezbedene udaljenosti. Kilometar-dva bi trebalo da bude dovoljno”. Naravno, uvek se zavrsi na planiranju.

Za rucak ponovo isti bljutavi sendvici kao juce. Bar su dzabe. Odlazim na terasu (ustvari mala prizeman platfoma sa zadnje strane, okurzena sumo mi opremljena pepljarama i belom tablom sa markerima) na cigaretu posle rucka. Neko mi je jednom rekao kako mu najvise prija ta cigareta posle klope, i time preneo tu komplusivnu radnju in a mene.
Uskoro se pojavljuje jos jedan lik. Negde u kasnim tridesetim, verovatno docent. Razemnjujemo izbeglicke osmehe (interesantno koliku povezanost je stvrilo proterivanje pusaca iz zatvorenih prostorija). Negde na pola cigarette se okrece ka meni “Rus?” Ne mogu da verujem “Srbin ustvari”. “Zaista, ja sam iz Slovacke. A muz moje sestre je trenutno na Kosovu. Inace mi Slovaci smo na vasoj strain u toj prici”. Zahvaljujem mu na podrsci. Zaista mi neizmerno znaci.
Ostajem napolji pokusavajuci da dokucim kako je znao da sam stranac. Gledam svoj lik u staklu i shvatam. Jutros sam zaboravio da se obrijem. U svetlo sivom (skoro belom) odelu, sa poodmaklom bradom, izgledam upravo kao neki propali ruski kockar.

Velimir planira da popodne odvuce ekipu na izlet u neku vukojebinu van Dablina. Prilazim koleginici iz Skoplja i dogovaram da popodne provedem sa njom i ostatkom njihove ekipe. Milos je podigao obrvu, drugi nista ne primecuju.

Kada je Nemac konacno zadovoljno klimnuo glavom dobivsi odgovor na poslednje pitanje izlecemo napolje. Kuputi se oblace u polu-trku. Mnogo toga treba obici, Trniti koledz, lepa sredina, ali ona Knjiga iz Kelsa ne vredi para za ulaznicu. Gomila zvrljotina na iscepanom papiru. Zamak je lep, impresivan samo ako prethodno niste videli ni jedan veci. Ono sto nikako ne treba porpustiti je fabrika Ginisa. Tura sa detaljima celog proizvodnog procesa se zavrsava sa pivom na krovu, odakle se vidi ceo Dablin. Put iz centra do iste, medjutim, bas i nije neophodan. Radnicki kraj, a trotari krase prodavci cokolada, donjeg vesa i toalet papira. Ko je preziveo Beograd devedestih dobice gadan déjà vu. U povratku pronalazimo i katedrali Sv. Patrika. Ulaz za turiste levo, 3 evra ulaz. Desno je za vernike, besplatno. Naravno idem desno i krstim se celom sakom, u naopakom smeru. Nadam se da sam ispravno izveo pokret. Verovatno jesam, propustaju me. Posle malo oklevanja vadim fotoaparat, sad verovatno vise niko i ne zna na koja sam vrata usao.
Kroz nekoliko iznenadnih pljuskova se probijam do hotela. Ostali su vec stigli. “Kako je bilo?” pitam. “Zanimljivo, bili smo do zamka Malahid, lepo videti i malo irske prirode” odovara Boban. “A tebi?” znacajno pita Milos. “Fino”, pomalo se pravim lud.

Vece, ponovo Temple bar, naucili smo lekciju. Mirko, drugi ozenjeni clan ekipe tvrdi kako ce da odvoji neke devojke. “Ali samo cu da ih dovedem, a vi se dalje raspodelite. Ja svoju zenu volim i necu druge ozbiljinije ni da pogledam”. Vraca se posle nekog vremena sa neke tri. Nije se salio kad rekao da druge nece ni da ih pogleda. Da je gledao, ne bi ih dovodio. No, Mirko ne odustaje, ponovo se gubi. Ovoga puta se vraca sa dve Japanke. Aman, da me interesuju Japanke, otisao bih u Japan. A i kako da znam da li su lepe ili nisu, posle treba da me prijatelji iz Azije zezaju da sam smuvao nekog gabora…” Ok, priznajem, to bas nije bilo akademski. Akademski bi bilo “da mi neko plati put i smestaj, otisao bih u Japan”…

Boban se u cosku brani od neke elegantno popunjene Amerikanke. "Znas, ja sam ozenjen". "Pa sta? Imam i ja decka." Hehe, Bobo, crno ti se pise. "Ja sam naucnik, ovde sam na konferenciji". Ovo bi trebalo da je momentalno otkaci, ali "mala" se ne da, ni da trepne. Ostaje jos samo jedan ocajnicki potez. Dobro, postoji jos jedan izlaz, da joj kaze da je peder, ali ako "naucnik na konferenciji" nije ubio zelju, sitnica kao sto je to ce slabo pomoci. Ne, ovde mora nesto jace da radi. Vidim, shavtio je i sam da je vreme za Alamo. Primice joj se i tiho kaze "Znas, ja sam iz Srbije." Nekoliko trenutaka kasnije, vidim Bobana kako sam, na miru, pije pice.

Posle mnogo Ginisa i Kilkneija (mnogo u sumi koju smo za njih dali, ne toliko u kolicini), i isto toliko propalih pokusaja upoznavanja (irkinje ne zanimaju turisti, bilo da su iz Srbije, Rusije, Amerike ili Nemacke -sve provereno, turistkinje ne zanimaju nas,… mada mi sad nije jasno zasto, neko je to na pocetku nametnuo kao aksiom) odlazimo u hotel. Usput taksista, posto je cuo odakle smo, gundja o pesmi Evrovizije i kako se glasa po klanovima. “Cak ni veliki Dzoni Logan ovih dana ne bi mogao da pobedi.” Veliko Dzoni Logan ovih dana ne mogao da pobedi ni na Seoskim karaokama. Seta se po istocnoj Evropi i reciklira vic o tome kako je What’s another year posvecena Majk Tajsonu. “Da, upravu ste. Svako glasa za svoje susede. Irska tu bas nema srece, obzirom da ste na ostrvu…”

Price iz kukavicjeg gnjezda - I poglavlje (nastavak 1)

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Póg mo thóin!*

Jutro je, kako to obicno biva stiglo prerano. Milos (kolega koji je posao samnom kod sefa projekta) i ja smo, naravno prekasno ustali. Sada moramo prevozom do mesta konferencije.

Ubrzo stizemo do autobuske stanice. Kako ne bih zaspao, nabio sam slusalice u usi i pojacao do maksimuma. Silazim na potpuno praznu ulicu i gledam kada ce vise da naidje taj autobus. Zurimo. U jednom trenutku, preko Hametovog izivljvanja na gitari do mene dopire zaglusujuci zvuk, kao da je neko zasvirao brodskom sirenom pored mog uva. Okrecem se. Staklo, ogromno staklo na dvadesetak santimetara od mog nosa. Polako gledam na gore. Vozas gradskog autobusa, sa sve kacketom, besno mase rukama i nesto govori. Polako povezujm. Voznja pogresnom stranom ulice ima jedan zanimljiv nuzefekat. Autobusi se cekaju sa suprotne strane ulice. Shvatam da me pita da li sam normalan i sta radim na ulici. Pomislih da odgovorim da protestujem zbog gladi i ratova u svetu, ali odustajem. Verovatno bi me zatvorili u ludnicu (mnogo kasnije sam shvatio da je dovoljno da kazes da si phd student, pa da te svrstaju u grupu neizlecivih i bezopasnih ludaka i puste). Sklanjam se sa ulice i mrmljam póg mo thóin (jedino na galskom sto znam, a pri tome je vrlo pogodno za datu situaciju).

Stizemo u kampus gde su predavanja. Odlazim do toaleta (jos uvek pod utiskom sirene, a i kisa ima cudan uticaj na besiku ljudi koji nisu navikli na konstantno zuborenje). Pre izlaska idem do lavaboa da operem ruke. Nema slavine po sredini. Dooobro. U to ugledam malu slavinu u desnom cosku. Par sekundi kasnije mlataram rukama po vazduhu, voda je bila vrela, kao da je namenjena za kuvanje caja, a ne prenje ruku. Sad vidim das a leve strane postoji jos jedna slavina. Na njoj je voda ledena. Ne uspevam da smislim kako bi se te dve zajedno iskoristile, pa se okrecem susacu. Covek iza mene prilazi lavabou i preko ramena posmatram sta radi. Skalapa sake, prvo ih puni sam malo hladne, a za taim vrele vode. Znaci tako se to radi. Kasnije mi je neko objasnio da je to engleski system, posto su imali problema sa bakterijama u toploj vodi, a kako bi hladna imala odvojene cevi i mogla da sluzi za pice. Prica ne zvuci ubedljivo, pa se i dan danas pitam, da li isti system i u Engleskoj, ili su samo Britanci hteli da se surovo nasale sa potlacenim Ircima.

Predavanja su brzo prosla (ustvari lazem, u to vreme jos nisam nosio racunar, pa su to bila mozda najduze sesije u mom zivotu). Odlazimo na rucak. Nas desetak sedi za stolom, a za susednim andjelcic koji kao da je spao sa neke modne pise, sa nekim drustvom. Vidim Milos je odavno ugledao, a i okomio se. Nekako zapocinjemu pricu. Iz turisti iz Australije. “A vi.” “I mi smo turi…” “Mi smo ovde na naucnoj konferenciji” uskace Boban, jedan dvojice koji su ozenjeni. Vec vidim svoje ruke kako se lagano stezu oko njegovog vrata. “Mi smo naucnici iz Srbije”, dodaje O, moj Boze, kako je ovaj uspeo da se ozeni.

“A sta ste mislili, odakle smo?” Milos nastavlja pricu. “Jas am rekla iz Rumunije, a ona iz Madjarske”, kaze andjelcic i pokazuje na drugaricu ni blizu tako atraktivnog izgleda. Razgovor se nekako nastavlja, Milos ne odustaje, kao da nije shvatio da je upravo nagazio na minu. I to ne jednu. Dve. Onako muski sa obe noge. Na moje zaprepascenje, dobija broj telefona, istina na neku prevaru. Kod izlaska mi kaze “E ides samnom veceras, da se odvojimo od ostatka i nadjemo sa ovima” Aha, lutka sa naslovne strane ce da se nadje sa rumunskim naucnikom. U kom paralelnom univerzumu ti zivis?! “Ok, vazi.”

I tako, par sati kasnije pijuckam kilkeni u nekom pabu, dok Milos baca nervozne poglede na telefon. Konacno sms. “Mnogo smo umorne, necemo doci”. Izlazimo iz paba, ja srecan sto se brzo zavrsilo, Milos pomalo smoren. Uspevamo da lociramo ostatak ekipe. “Ljudi, ‘ajde da veceras ne idemo u Templ Bar (ulicu prepunu pabova). To je mnogo turisticki. Idemo negde gde pravi Irci izlaze” Milos je dobio nov polet.

Posle tri pokusaja da udjemo u neku diskoteku, objasnjenja da je vece samo studente Univerziteta u Dablinu, i provere informacije kod ljudi koji cekaju red da udju, shvatamo. Obezbedjenje nije tu da preci unos oruzja i droge, ulaz maloletnika i tuce. Oni su tu da sprece likove kao sto smo mi, strance iz istocne Evorpe, da se umuvaju medju pijane Irkinje koje su izasle da se zabave. Medjutim Milos ne odustaje. Stratuje slucajne prolaznike i pita za neko mesto van Temple Bara gde bi mogli da udjemo. Konacno rezultat. “Ima jedano mesto, nekih trista metara uz ulicu pa odmah levo, crvena tabla, ne znam tacno sta pise”. Krecemo tamo puni sebe.

U trenutku kada smo skrenuli levo, kao das am cuo odvratnu skripu koja igla napravi kad sklizne sa gramofonske ploce. Mesto je tu. Samo je “ne znam tacno sta pise” dobilo potpuno nov smisao. Velikim slovima vidim naziv Правда. Ne Prada, cak ni Pravda, vec Правда. Cirilicom. Kroz predimenzionisamo staklo vidimo nabilodvane pijane Ruse. Cak ni Ruskinja nema. Razmisljam o devojci koja nas je poslala ovamo. Póg mo thóin. Izlgeda da u Irskoj ovaj izraz cesto zatreba. “Ok, drustvo, idemo ipak u Temple Bar”. Stizemo taman na vreme za jos jedno pivo.

*Póg mo thóin! u prevodu sa Galskog znaci Poljubi me u dupe