Behind the enemy lines -with a vengeance
Zvrrr… zvrrr… zvrrr… Ko li je sad ionako kasnim na posao? Profa.
- Halo profesore, recite…
- E zdravo. Slusaj imamo popodne sastank sa Slovencima.
- Uredu, koliko sati i gde?
- Zamak Mokrice, na hrvatsko – slovenackoj granici. Posle toga idemo u Rijeku, da odrzimo neka predavanja i ostajemo za karneval.
- ???
- Budi kod mene u 10 sa stvarim.
Gledam na sat. Deset do devet. To mi ostavlja oko pola sata. Prvo da se umijem… Usput pokusavam da shvatim sta se upravo desilo. Jesam jos prvih dana, dok sam radio diplomski kod profesora, dobio savet da uvek drzim jedan spakovan kofer, koji mogu da dohvatim za par minuta. Cuo sam i price da je nekima taj kofer zatrebao. Ali nekako nisam ocekiovao da ce meni biti potreban.
U razmislanju me prekida ostar bol u sakama. Shvatam da sam slavinu okrenuo na toplo do maksimuma, i da je u nekom trenutku pristigla vrela voda. Posle par kratkog mahanja da razhladim ruke, podesavam temperaturu vode.
Vreme je za brzopotezno pakovanje. Srecom, navikao sam da ormane drzim slozene po boji i tipu stvari, pa cu brzo naci sve sto mi treba. Put ce trajati tri dana, nije potrebno mnogo stvari. Najbolje sve u istoj boji, dobije se par dodatnih kombinacija. Za danasnji dan postoji neka internacionalna akcija da se nosi zeleno, a kako sam sklon tim idejama i iskazivanjima stavova na polu-skriven nacin, pa sam tako i obucen. Znaci, i ostatak stvari ce biti zelen.
Pakovanje je skoro gotovo u roku od par minuta. Ostaje samo odelo. Tad shvatam da jos uvek nisam kupio ono svetlo zeleno odelo koje vec duze vreme imam u planu. Bež odelo bi moglo da prodje uz zelenu boju, ali mi se ono nesto ne nosi, i ne uklapa se bas uz zimeske veceri. Ostaju plavo i bordo, ostala su pretanka. Plavo, bordo, plavo, bordo… Bordo. Sadrzaj kofera ce morati da se malo modifikuje.
Put je bio kao i uvek –dosadan i predug. Zaista sam ubedjen da je bivse bratstvo i jedinstvo najdosadniji autoput na svetu. Ponekad mi se cak ucini da je ceo rat i krenuo tako sto je ljudima oko nejga bilo smrtno dosadno. Jedini zabavan momenat je bio trenutak kad nam je “ljubazni” radnik na Ininoj pumpi rekao da toalet navodno ne radi. Ustvari, zabavni su bili trenuci neposredno posle, kada smo “overili” dvrored pored pumpe.
Na slovenackoj granici red kamiona je dug kilometrima. Autobisi se protezu nekoliko stotina metara. Na srecu, kod prolaza za automobile svega petnaestak metara reda, pa brzo porlazimo. U povratku je isto. Jedno nas je carinik malo zadrzao, trazeci vinjetu, iako smo isli svega nekoliko stotina metara. Posle kraceg ubedjivanja, ipak nas pusta, preteci prstom da sledeci put necemo biti te srece. Vozimo za Rijeku.
Ujutru prva setnja kroz Rijeku. Zaista lep grad. Pomalo potseca na Djenovu, samo manji i mnogo cistiji. I nema toliko oznojenih luckih radnika i sitnih dzeparosa iz celog sveta koji tu obezbedjuju egzistenciju. Prolazim pored benzinske stanice. Jedna pumpa je sa zadnje strane rasklopljena. Sa prednje strane neki covek pokusava da natoci gorivo. Retka prilika da se vidi celokupan mehanizam kako radi. Lici na ogroman casovnik, prepun zubcanika. Radnik sa pumpe pritrcava “Gospodine, ne radimo. Morate ic negdje drugo.” Pokusavam da scenu premestim u Srbiju: Alo bre, majmune, zar ne vidis znak (u picku materinu)?!.
Nocni zivot u Rijeci je prilicno dobar. Pored mnogo manjih, postoje tri glavna mesta (bar prema recima nasih domacina). Fanel je omanji klub, uredjen po uzuru na irske pabove. Zivahna atmosfera, ali previse ljudi. Klub Boa je uglancan i veoma moderno sredjen. Atmsofera, medjutim, suvise vuce na Beograd devedesteih, pocevsi od celavog Vin Dizel majmuna na vratima (pored koga verovatno ne bih prosao da nisam bio u odelu) od namrstene klijentele i isuvise oskudno odevenih devojaka. Poslednji je klub Terminal, u zgradi bivseg putnickog terminala na doku. Okruzen vodom sa tri strane i savrseno nasminkan, sa hostesama koje na ulazu dele sampanjac ostavlja prilican utisak. Atmosfera je zacudzujuce vesela i vedra. Jednia mana je velicina. Izgleda da je prostor prevelik za grad ove velicine, pa ne uspava da se u potpunosti napuni. To ostavalja utisak neuspele zurke. Cujem da je po otvaranju bilo prepuno, i da se satima cekao rad za ulaz. No, da je i sada tako, verovatno ne bih ni usao, posto odbijam da trosim vreme na cekanje u redovim za ulaz u klubove. Tu su jos i dva broad pretvorena u diskoteke.
Rijecani engleski govore mnogo slabije od purgera. Rijecanke znaju i nesto srpskog, sa nekim cudnim naglaskom i mnostvom meni nepoznatih reci. Ono sto cudi je skoro potpuno odsustvo lokalnih suvenira. Jedini ulicni stand koji je delovao da bi mogao imati takve stvari je ustvari bio pretrpan salovima Torcide i Gotovininim slikama. Posle duge portage pronalazim par stvarca sa natpisom “Rijeka” u izlogu Poste. Vervatno se neko setio da dobro naplacuje dozvolu za prodaju lokalizovanih suvenira, pa ih zato ima jedino u drzavnoj posti. Ulazim i pokusavam na engleskom da saznam kako bih mogao nesto od toga kupiti.
“Pitajte na salteru” nezainteresovano odgovara cuvarka. Okrecem se ka slateru, ali u tom trenutku shvatam da sam odgovor dobio na Hrvatskom i da ga nikako nisam mogao razumeti. Ponovo se okrecem ka njoj i namestam blago teleci pogled. “Ajme sto cu sad…” Krece ka salteru i rukom pokazuje da podjem za njom. “Ovaj hoce da kupi nesto iz izloga” “Nek pita tamo kod Martine…” I dalje vodm racuna o tome da nista ne razumem, ponovo namestam teleci pogled, ovaj put okrenut salterusi. “Go there!” pokazuje prstom ka, pretpostavljam, Martini. Ova medjutim odmahuje glavom “No, no we close, we close.” Razmisljam da li da se pravim Bugarinom, pa da odmahivanje potrumacim kao potvrdu, ali zaista nemam vremena da se vise sprdam sa postanskim sluzbenicima. “I’ll be back.”
Mozda ce se nekom ovo obracanje susjedima na engleskom uciniti preteranim i nepotrebnim. Medjutim, nemacki mi je u poslednje dve godine isuvise zardjao da ne budem otkriven. A pored toga sto je praviti opstu pometnju nadsve zabavno, jedan dogadjaj posledjeg dana me je potsetio zasto to u osnovi radim.
Seo sam u jedan kafic blzu centra i porucio malo Ozujsko, prema necijoj preporuci. Ubzro je pored mene seo neki covek u svojim kasnim cetrdesetim ili ranim pedestim. Nosio je crne maskirne pantalone i crnu beretku sa sahovnicom. Zakrvavaljene oci su sevale okolo sa onim poznatim praznim pogledom, koji sam vidjao kod mnogih koji su bili na ratistu. Nikakvih stvarnih problema nije bilo (ali nije ni moglo da bude, potsto nije blilo nacina da sazna odakle sam), ali je bilo dovoljno da mi digne “tlak”, pa sam praznu flasu priblizo tako da mogu lako dohvatiti. Znam da taj covek nije sam kriv. On je, kao i mnogi drugi, samo zrtva tog proktelog rata. No, zbog toga se ne osecam lagodnije.
U povratku smo uspeli da izgubimo skoro pola sta vrteci se u krugu od par stotina metara. Ili putokazi nisu dobro postavljeni, ili su vodjeni nekom nama nejasnom logikom. Kada smo konacno dosli na desetak metra od puta koji vodi van grada, isprecilo se parce jednosmeren ulice. Ostaje samo da pitamo. “Nemerete tuda. Morate okolo ic.” Prolaznik pozauje krug kroz centar grada. “Ma ko ih sisa”. Prolazimo jednosmernom ulicom u kmontra smeru. “Ajme, pa rekoh ne tu…” uz face-plam uzvikuje prolaznik. Kraj recenice nisam cuo, vec smo bili par stotina metara blize Beogradu. Cetiri sata kasnije ulazimo u Srbiju. Autocesta je ponovo bila potpuno cista. Autoput je jos uvek prekriven snegom.
Нема коментара:
Постави коментар