Póg mo thóin!*
Jutro je, kako to obicno biva stiglo prerano. Milos (kolega koji je posao samnom kod sefa projekta) i ja smo, naravno prekasno ustali. Sada moramo prevozom do mesta konferencije.
Ubrzo stizemo do autobuske stanice. Kako ne bih zaspao, nabio sam slusalice u usi i pojacao do maksimuma. Silazim na potpuno praznu ulicu i gledam kada ce vise da naidje taj autobus. Zurimo. U jednom trenutku, preko Hametovog izivljvanja na gitari do mene dopire zaglusujuci zvuk, kao da je neko zasvirao brodskom sirenom pored mog uva. Okrecem se. Staklo, ogromno staklo na dvadesetak santimetara od mog nosa. Polako gledam na gore. Vozas gradskog autobusa, sa sve kacketom, besno mase rukama i nesto govori. Polako povezujm. Voznja pogresnom stranom ulice ima jedan zanimljiv nuzefekat. Autobusi se cekaju sa suprotne strane ulice. Shvatam da me pita da li sam normalan i sta radim na ulici. Pomislih da odgovorim da protestujem zbog gladi i ratova u svetu, ali odustajem. Verovatno bi me zatvorili u ludnicu (mnogo kasnije sam shvatio da je dovoljno da kazes da si phd student, pa da te svrstaju u grupu neizlecivih i bezopasnih ludaka i puste). Sklanjam se sa ulice i mrmljam póg mo thóin (jedino na galskom sto znam, a pri tome je vrlo pogodno za datu situaciju).
Stizemo u kampus gde su predavanja. Odlazim do toaleta (jos uvek pod utiskom sirene, a i kisa ima cudan uticaj na besiku ljudi koji nisu navikli na konstantno zuborenje). Pre izlaska idem do lavaboa da operem ruke. Nema slavine po sredini. Dooobro. U to ugledam malu slavinu u desnom cosku. Par sekundi kasnije mlataram rukama po vazduhu, voda je bila vrela, kao da je namenjena za kuvanje caja, a ne prenje ruku. Sad vidim das a leve strane postoji jos jedna slavina. Na njoj je voda ledena. Ne uspevam da smislim kako bi se te dve zajedno iskoristile, pa se okrecem susacu. Covek iza mene prilazi lavabou i preko ramena posmatram sta radi. Skalapa sake, prvo ih puni sam malo hladne, a za taim vrele vode. Znaci tako se to radi. Kasnije mi je neko objasnio da je to engleski system, posto su imali problema sa bakterijama u toploj vodi, a kako bi hladna imala odvojene cevi i mogla da sluzi za pice. Prica ne zvuci ubedljivo, pa se i dan danas pitam, da li isti system i u Engleskoj, ili su samo Britanci hteli da se surovo nasale sa potlacenim Ircima.
Predavanja su brzo prosla (ustvari lazem, u to vreme jos nisam nosio racunar, pa su to bila mozda najduze sesije u mom zivotu). Odlazimo na rucak. Nas desetak sedi za stolom, a za susednim andjelcic koji kao da je spao sa neke modne pise, sa nekim drustvom. Vidim Milos je odavno ugledao, a i okomio se. Nekako zapocinjemu pricu. Iz turisti iz Australije. “A vi.” “I mi smo turi…” “Mi smo ovde na naucnoj konferenciji” uskace Boban, jedan dvojice koji su ozenjeni. Vec vidim svoje ruke kako se lagano stezu oko njegovog vrata. “Mi smo naucnici iz Srbije”, dodaje O, moj Boze, kako je ovaj uspeo da se ozeni.
“A sta ste mislili, odakle smo?” Milos nastavlja pricu. “Jas am rekla iz Rumunije, a ona iz Madjarske”, kaze andjelcic i pokazuje na drugaricu ni blizu tako atraktivnog izgleda. Razgovor se nekako nastavlja, Milos ne odustaje, kao da nije shvatio da je upravo nagazio na minu. I to ne jednu. Dve. Onako muski sa obe noge. Na moje zaprepascenje, dobija broj telefona, istina na neku prevaru. Kod izlaska mi kaze “E ides samnom veceras, da se odvojimo od ostatka i nadjemo sa ovima” Aha, lutka sa naslovne strane ce da se nadje sa rumunskim naucnikom. U kom paralelnom univerzumu ti zivis?! “Ok, vazi.”
I tako, par sati kasnije pijuckam kilkeni u nekom pabu, dok Milos baca nervozne poglede na telefon. Konacno sms. “Mnogo smo umorne, necemo doci”. Izlazimo iz paba, ja srecan sto se brzo zavrsilo, Milos pomalo smoren. Uspevamo da lociramo ostatak ekipe. “Ljudi, ‘ajde da veceras ne idemo u Templ Bar (ulicu prepunu pabova). To je mnogo turisticki. Idemo negde gde pravi Irci izlaze” Milos je dobio nov polet.
Posle tri pokusaja da udjemo u neku diskoteku, objasnjenja da je vece samo studente Univerziteta u Dablinu, i provere informacije kod ljudi koji cekaju red da udju, shvatamo. Obezbedjenje nije tu da preci unos oruzja i droge, ulaz maloletnika i tuce. Oni su tu da sprece likove kao sto smo mi, strance iz istocne Evorpe, da se umuvaju medju pijane Irkinje koje su izasle da se zabave. Medjutim Milos ne odustaje. Stratuje slucajne prolaznike i pita za neko mesto van Temple Bara gde bi mogli da udjemo. Konacno rezultat. “Ima jedano mesto, nekih trista metara uz ulicu pa odmah levo, crvena tabla, ne znam tacno sta pise”. Krecemo tamo puni sebe.
U trenutku kada smo skrenuli levo, kao das am cuo odvratnu skripu koja igla napravi kad sklizne sa gramofonske ploce. Mesto je tu. Samo je “ne znam tacno sta pise” dobilo potpuno nov smisao. Velikim slovima vidim naziv Правда. Ne Prada, cak ni Pravda, vec Правда. Cirilicom. Kroz predimenzionisamo staklo vidimo nabilodvane pijane Ruse. Cak ni Ruskinja nema. Razmisljam o devojci koja nas je poslala ovamo. Póg mo thóin. Izlgeda da u Irskoj ovaj izraz cesto zatreba. “Ok, drustvo, idemo ipak u Temple Bar”. Stizemo taman na vreme za jos jedno pivo.
Нема коментара:
Постави коментар