Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.
Dawn of a new age
Dragi svi,
Obavestavam nas da mi je koordinator javio da je projekat odobren. Ocekuju nas, sa ostalim partnerima u martu u Dablinu na prvom sastanku. Posebno me raduje sto je sef projekta ustvari Djordje, Novosadjanin.
Sredstva na projektu predvidjaju dve do tri osobe, ali ja volim das to vise mladih ljudi dobije priliku da putuje, pa ce nas poci deset. Zbog toga cemo morati da hvatamo low-cost let iz Budimpeste, a Djordje je ponudio da dvoje spava kod njega u kuci posto ima mesta. Potrebno je da se jave dva dobrovoljca.
Pozdrav,
Velimir
Tako je sve pocelo. Prvi projekat je nasao prakticno istovremeno sa zavrsetkom mog diplomskog. Bez previse razmisljanja prihvatam. Novac nije prevelik, ali je siguran i ponudjen. Bez cimanja sa oglasima, slanjem CVa, intervjuima i celog tog cirkusa. Vidim, niko se jos nije javio da spava kod Djordja, pa se javljam. Potpuno mi je svejedno, a mrzim kada se na takve stvari gubi vreme.
Mesec dana pribavljanje potrbene papirologije i 6 sati voznje kombijem kasnije stizemo na aerodrom u Budimpesti. Stara zgrada, nova je rezervisana za elitnije avio-kompanije. Knap smo stigli, pa prema profesorovim instrukcijama skidamo kaiseve vec pri ulazu u aerodrom, kako ne bi gubili vreme kod skenera. To za posledicu ima deset tragikomicnih likova koji sa kaisem preko ramena, torbama u jednoj ruci, a drugom na obodu pantalona (kako iste ne bi zavrsile na podu) trce i klizaju se preko aerodromske hale. Sam let je bio zacudzujuce kratak, ali i prijatan, obzirom na razne price koje kruze o low-cost kompanijama.
Ubrzo se delimo, dok vecina odlazi u hotel, kolega i ja idemo sa Djordjem. Dok se kolega iskusno smesta na zadnje sediste ja cekam kod suvozacevog mesta. “Idemo?” pitam. “Da, ali ipak cu ja da vozim”. “Pa sta je tu sporno?”, pomislih, ali u tom trenutku shvatam da je Irska jedna od onih naopakih zemalja, pa se suvozacko mesto nalazi sa leve strane. Voznja i nije toliko cudna, sve dodje prirodno. Sve osim kruznih tokova. Tada se apsolutno gubi osecaj da postoji neki red u saobracaju, kola kruze u kontra smeru, automobili nailaze sa strane sa koje ih ne ocekujete. Posle drugog prolaza kroz kruzni tok zakljucujem da je pametnije i mnogo manje stresno ako zazmurim.
Posto smo se smestili, upoznajemo Djordjevog cimera (porodica mu je u Novom Sadu, pa kucu deli sa kolegom, jeftinije je), Mihael. Nemac (uskoro ce veliko N dobiti drugacije znacenje). Izlazim u dvoriste na par cigreta i dve konzerve Ginisa koje sam usput kupio. Prilicno je sveze za ovo doba godine, pa jedva cekam da se vratim unutra, a vec mi se i malo muti u glavi, sto od umora i puta, sto od lude voznje u “pogrsenom” smeru, sto od Ginisa i dnevne doze nikotina koncentrisane u nekih dvadesetak minuta. Nakasljavam se dok zatvraram vrata i od nekud cujem ostar i ne preterano poznat glas “Pa nemoj pusit, kad ti skodi”. Okrecem se, ali u sobi vidim samo Nemca kako se osmehuje. Potpuno nadrealan moment. Kao da je u pitanju scena iz serije Ali Mekbil, kad neko od likova vidi i cuje osobu koja radi ili govori nesto sto sigurno nije moguce. “Ah, da moji roditelji su iz Hrvatske, ja sam rodjen u Nemackoj i odrastao tamo, ali znam ‘nas’ jezik.” “Ok, malo sam se zbunio, Djordje rece da ste Nemac”. “Pa da, odrastao sam tamo… a i tako se prezivam”. “Ok, definitvno je vreme za spavanje”
Нема коментара:
Постави коментар