Price iz kukavicjeg gnjezda - N+14 poglavlje

Kod Konja tacno u podne -ili sta raditi kad stignete ranije

Opšte je poznato da imam izvesnih problema da se na unapred dogovorenom mestu pojavim u unapred dogovoreno vreme. Neki to smatraju odrazom nepoštovanja, neki samo ljute, većina se na kraju navikne. Pojavu je najbolje shvatiti kao uopštenje Hajzenbergove relacije: ne moguće je precizno utvrditi i mesto i vreme, pa bi kašnjenje možda imalo smisla posmatrati i u prostoru. Tu sam u dogovenom trenutku, samo “tu” odstupa od dogovorenog mesta.

No, ponekad, istina vrlo retko, se dogodi da promašim u drugom smeru, odnsono da se pojavim gde treba pre vremena. Ponekad, istina još ređe, nadjem i osobu koja poseduje veći kapacitet za kašnjenje od mene. Sve u svemu, pojavi se vremenski period koji nekako treba popuniti. U ovom trenutku postaju jasne odlike gore pomenutih “ljutiša”. Sigurno samo stoje tu i povremeno gledaju na sat. Pa naravno da su besni, i ja bih bio besan da neko vreme (red veličine dobro poznat prijateljima) stojim negde i dosadjujem se. To svakako jeste vrhinsko nepoštovanje, ali ne moje nepoštovanje prema njima, već njihovo nepoštovanje prema sopstvenom vremenu!. Ljudi moji, pa zar ne shvatate da je život isuviše kratak da bi tek tako stajali i čekali!?

Dakle, uvek treba imati neku zanimaciju kod sebe. Ako ništa drugo, uvek postoji more neobrisanih poruka u telefonu... Nastavak koji sledi je pre svega namenjen onima koji poruke uredno brišu čim stignu.

Nedavno sam dospeo u sitaciju da se pojavim na Trgu dobrih dvadeset minuta pre dogovorenog vremena. Nisam kriv, splet okolonisti je bio takav da se prethodni posao završio ranije. U roku od pet minuta su mi ponudjene dve čestike i jedan komplet karata za pozorište. Ubrzo sam uhvatio sebe kako gledam ljude ne bih li otkrio ko su u masi čestitkari i karteri i ne bih li ih izbegao. Ova mala radnji mi je dala ideju za novu igru, upravo idelanu za popunjavanja vremena.

Dobro, ako ću da budem iskren, igra nije nimalo nova. Postoji odavno. Zove se Pacman. Samo moja verzija se igra uživo. Pravila su jednostavno. Proći od jednog kraja Knez Mihajlove do drugog, a da vas ni jedan “smarač” ne uhvati. Ne da da vas uhvati da kupite, za tropu je dovoljno da vam se obrati. Dozvoljeno je zastajati, okretati se, prelaziti sa jednog kraja na drugi i “javljati” na telefon. U bočne ulice je dozvoljeno zalaziti do šest metara. Posle svakog petog nivoa igra se bonus nivo, koji se sastoji od pet minuta u prostoru izmedju Sata, Konja i onog autobusa za davanje krvi.

Deluje lako? Nije, nimalo. Čak je problem toliko netrivijalan da moram da uvedem i džokere. Moguće je ući u neku prodavnicu i zadržati se koliko je potrebno, ali samo dva puta u toku igre. Svaki pređeni “nivo” (pređena cela ulica bez “gubitaka”) donosi po jednog dodatnog džokera. Igra se može prilagoditi i drugim prostorima sa visokom koncentracijom smarača.

Toliko za sada. Predlozi za proširenje su dobordošli. Sledeći put kad negde zakasnim, umesto mrštenja očekujem listu novih taktika, tehnika i trikova za izbegavanje čestitki, priloga i kompleta karata za pozorište.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+13 poglavlje

Parlez vous français?

Dosta ljudi medju mojim prijateljima (medju kojima cak i neki najblizi) ne zna da sam u detinjstvu veoma dugo ucio francuski. A i zasto bi? Trentuno ga savrseno ne poznajem, pa i nema svrhe da to pominjem.

Bese to neki period od moje druge-trece do trinaeste godine. Pocetna faza se prekolpila sa onim periodom kad covek tek savladava koriscenje jezika i slozenijih konstrukcija.

Tako je francuski (uz pomalo nemacki, ali to je druga prica) kod mene zauzeo neko veoma cudno mesto. Nimalo nalik drugim stranim jezicima, nisam ga shvatao tako sto bih prvo nabubao gramatiku i pravila, onda sirio vokabular, prvo prevodio rec po rec i konacno usvajao cele fraze. Nasuprot, razvijao se kao neki paralelni put srpskom. Pojmovi su imali svoje direktno znacenje izgovoreni ili napisani na francuskom. Recenicu su bile takve... pa zato sto su takve, otkud znam zasto (tek kasnije sam naucio i gramaticko objasnjenje). Govoriti na francuskom je znacilo samo preskociti u susedni kolosek, i to je bilo to.

A onda, sa trinaest godina stigli su peti razred, mnogo vise casova i obaveza u skoli. Mojih dva puta po sat ipo u Drustvu su morali da otpadnu. I kucni razgovori su prestali, sto zbog problema sa vremenom, sto zbog problema tog vremena (ko se seca, zna). Uz sve to, peti razred je oznacio i uvodjenje drugog jezika u skoli. Die Panzer Brigade ist angekommen*. Dragi nemacki. Ne, nema nikakvog sarkazma u prethodnoj recenici. Zapravo, jedva sam ga cekao, ponesto vec i znao. U kuci je sluzio za razgovore koje nije trebalo da razumem. Nekoga salju u sobu, neciji izadju napolje. Kod mene je bilo jednostavno, na nemackom. No, da ne ulazim duzim na ovu temu, u ovoj prici cemo nemackom dodleiti ulogu zlikovca, posto je ugusio svaku sansu da se francuski, koji sam u tom trenutku dosta dobro govorio. E pa vratice se Walter...

Dakle, nedavno sam odlucio da je doslo vreme da obnovim taj francuski. Obaveza i rekreativnih aktivnosti imam preko glave, pa se jos jedna nece ni osetiti. Kako to obicno biva, otkrio sam da je upis kurseva na Insititutu upravo zavrsen i samo sto nisu krenuli. Idelano vreme da uskocim kao padobranac na neki od pocetnih termina. Tako sam i uradio.

Kako je proslo veoma dugo vremena od moje poslednje posete nekoj skoli stranih jezika, veoma sam izenadjen evolutivnim izmenama. Tu su projektor i racunar. Kasete su mesto ustupile CD-ovima (nema vise premotavanja!). Ali, najvece iznenadjenje je izmena u pristupu. Umesto milion pravila i objasnjenja, profesorka melje nesto na francuskom. Za divno cudo uz obilatu gestikulaciju sve uglavnom razumemo. Bar vecina nas, osim jedne gospodje kojoj je ovo stvarno prvi dodir sa jezikom. Ostali su uglavnom ucili u skoli.

Kad smo kod ostalih, vrlo zanimljiva i raznovrsna ekipa. Diplomirani ekonomista koji radi kao fudbalski trener se veci deo casa pitao da li je zaista usao na pocetni kurs. Za dvoje od prisutnih sam siguran da vec znaju vise nego sto bi teoretski mogli da nauce za jedanaest nedelja. Ali dobro njihov novac i njihovo vreme. Mladja ekonomistkinja sa berze uglavnom prati, ali se po girmasama vidi da napreze vijuge do izemoglosti. Tu je i jedan lekar, poreklom Rus. On bas i ne obraca paznju na “samo na francuskom” pravilo, cim mu nesto nije jasno pita na srpskom. Na kraju, tu je preslatki andjelicic koji je zalutao cak iz Spanije. Zanimljiva ideja, nadjes se negde po sred Balkana, a resis da savladas jezik koji ti je inace mnogo blizi.

No, cas i nije toliko zanimljiv. Zanimljivo je bilo posle. Znam da sam pre casa potrosio sav kredit na telefonu, pa idem do trafike da ga dopunim. Gledam u prodavacicu. Znam sta hocu, al‘ reci nikako da se sastave. Izgleda da sam za vreme casa presao na onaj paralelni francuski kolosek. Al‘ tu je asflat davno ispucao i nestao. Ostalo je samo blato u kojem su se tockovi zaglavili i vrte se u mestu. Ni makac!

Par trenutaka kasnije krecem da govorim. Jedno je sigurno. Autobahn je uvek u odlicnom stanju i nema brzinskih ogranicenja.

Ich brauche eine Aenderung fur Null-vierundsechzig.

Zena gleda belo. Sie hat nichts verstanden. Was mach ich jetzt?!**

U tom trenutku mi je sinulo. Ah, da sprski na primer...

Uplacujem kredit i ubrzanim korakom se udaljavam. Do kraja dana sam morao da govorim ljudima da me klepe po glavi ako krenem da nekontrolisano menjam jezike. Sve ovo deluje veoma smesno dok se ne iskusi.

A tout a l'heure!

*Brigada tenkova je stigla.

**Nista nije razumela. Sta sada da radim?