Jos jedna gradska noc

Puste ulice sablasno se protezu poput korita davno presuselih reka. Iscezao je svaki trag dnevne bujice. Ono malo sjaja --to stize od bezbrojnih zvezda nestaje pri dodiru sa asfaltom. Tek poneki prozor tupo svetli, odavajuci svoga gospdara duboko zamisljenog nad nekom knjigom. Gusta tisina obavija sve, samo je ponekad naruse tesko brujanje autobusa, lavez probudjenih pasa, panika sirena u daljini... i onda ponovo: muk!
Ukoliko ovo cita neki pazljivi slusalac istancanog sluha, sigurno je zastao nad ovim poslednjim redovima: ''Zaista nista ne cujes? Ha nisi ni svestan...''. Ali ovi redovi nisu namenjeni njemu, on vec zna.
Oslusni pazljivo. Nista? Polako, pazljivije. Jos uvek nista? Hajde napregni se. Da! Ne cini ti se, to grad lagano dise. Idemo dublje. Koraci. Umorni mladic polako se vraca kuci. Kljuc se okrece u bravi kluba koji upravo napustio. Unutra metla se vuce po podu uz groznu skripu staklica koji su doskora sacinjavali casu. Iz obliznjog parka dopiru kikoti. To zaljubljeni par masta na klupi.
Nemoj se prepasti, sada ce, samo sto nije, onaj zamisljeni mudrac okrenuti stranicu. Ponekad odjekne kao da je neko fijuknuo bicem tik uz uvo. Ipak ne, odlucio je da nas napusti. Eno, ugasio je svetlo.
Ponovo smo na ulici. Kako gde? Pa bas ovuda je malocas prosao onaj mladic, secas se? Sada je potpuno pusto. Jecaji? Ah, da to je ona devojka, vidis onaj otvoren prozor na trecem spratu? Da u mraku... sklupcana je na krevetu. Secam se one noci kada ga je upoznala, obasjala je ceo kraj. Za trenutak sam pomislio da je ona stara, razlupana svetiljka konacno zamenjena. Pustimo je sad, sigurno ne zeli nase drustvo.
Kazes pesma? Glasna? U ovo doba? Kako neprikladno! Hajde da ih zamolimo da se bar malo utisaju. Cekaj, ma to su ona trojica! Da, ovo bi bilo njihovo vreme. Dzabe se trudis, ne primecuju te oni, kao sto ne primecuju ni jedan drugog, a opet nekako znaju nacin da uvek u glas pevaju istu pesmu. Kuda idu? To sigurno ne znaju. Samo prate onu duboko urezanu mapu, zna-- na sta mislim... I kad se ujutru probude nece se secati ni pesme, ni puta, ni kada su tacno stigli. Nece se secati ni koliko prizeljkivan cilj je bio upravo taj krevet pod njima....
...odose. Idemo do one velike zgrade preko puta. Cudni su, pomalo zloslutni, ovi mermeni zidovi, ovako sami, zar ne? Nasuprot razumu ovde je dosta prijatnije danju, kada se mase nervoznih ljudi uzurbano guzvaju. Eno ih i cuvari. Zanimljiva partija. Ne igras sah? Pa hajdemo onda, ionako beli dobija, mat u tri poteza. Objasnicu ti drugi put. Molim? Zaista brzo ucis, ako si uspeo i njih da cujes. Oni se celoga zivota trude da postanu besumni. Da upozoris cuvare? Sta bi rekao ''Izvinite neko vam je upravo ispraznio sef?'' Ne, upamti mi smo ovde samo a posmtramo, ne i da ucestvujemo.
Prodjose i pekari. Zar vec? Brzo onda, ima taman dovoljno vremena da ti otkrijem poslednju, najvecu tajnu. Obrati paznju, ovo je uska staza koju srce otkriva samo odabranima.
Da to je Ona. Spava. Dise tiho, kao najmirnije more. Sacekaj jedan trenutak, da prevucem prekrivac preko tih prekrasnih ramena. Opet se otkrila, a hladno je. Znam sta sam rekao o samo posmatranju, ne moras me podsecati, ali ovo je drugo, ovde ta pravila ne vaze, ovde vidim samo Nju. Upravo tu provodim noci. Cekam da zlatni zraci prvog sunca obasjaju to andjeosko lice. Trenutak koji je zacelo neki nemarni bog zagubio, ili ga pak namerno ovde sakrio, neocekujuci da ce ga iko pronaci. Pst! Tiho, budna je! Idemo, hajde dok nas ne primeti.