Price iz kukavicjeg gnjezda - N+10 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Ajfak in Milan

Ako nesto mrzim, to je polazak na put pre podneva. Nikada nisam mogao ujutru da funkcionisem, kad god cujem “Dobro jutro” prvi refleks mi je da odgovorim sa “A sta je tacno tu dobro?”. Ali, kako nemam izbora, podnosim i tu zrtvu. Bauljam kroz stan i ponavljam u sebi cuveno Velimirovo “PKP -Pare, Karte, Pasos”. Ja bih na to dodao i donji ves. Za ostalo mogu da se snadjem.

Ekipa u kolima je standardna. Profesor Velimir, Milos, i ja. A tu je jedan novi clan, pa cemo ga zvati Novica. Ocekivano, na putu od 600 kilometara prvih 596 je proslo pravolinijski i bez gubljenja. Ali zato poslednja cetri... poslednja cetiri te uvek namuce. Dok se trazi drzava lako je. Kad trazi grad, covek se obicno snadje, osim ako bas nije krenuo neko seoce. E, na kraju dodje na red hotel. Retko gde postoje putokazi ka hotelima, a pri tome se ne vozi vise po autputevima, vec po gredskim ulicicama. Na srecu, neki fini Grci su pristali da voze ispred nas do samog hotela. Ja idem u krevet (ne znam vise ni koliko je sati u ovom delu sveta), ostali na plazu.

Sastanak je poceo kao svuda na Balkanu. Sa dvadeset minuta zakasnjenja. Konzorcijum je slika i prilika stare Jugslavije. Srbi sede odvojeno u dve ekipe. Hrvatica odmah predlaze neke izmene kako bi joj stvari vise odgovrale (mada, ruku na srce, za sve je tako bolje). Kolege iz Skoplja se nadaju da ih niko nece nista pitati, dok Crnogorca mrzi da zivi. Bosanac cita novine na racunaru, verovatno sportska strana. Samo fali Slovenac da se nervira sto je u drustvu ovih balkanaca i razmislja kako bi mu bilo lepo da je sam sa zapadnjacima. A kad smo kod zapanjaka, i njih ima par, tek koliko da neko pokupi glavninu para i nama kaze kako da medjusobno saradjujemo, kad vec sami ne mozemo.

Meni je naravno zapala paklena sesija, prva posle rucka. Svi spavaju i vare (hranu, ne travu ni auspuhe), a onaj koji prezentira mora da se dovija i majmunise kako bi dobio bilo kakav odziv. Na konfereciji je to dobro, ali na plenarnim sastancima jako lose, jer izostaje odziv oko vasih aktivnosti. No, kako Beograd vodi prilicno vazne stvari, ljudi su se tu i tamo trudili da se ukljuce.

Ostatak je, po obicaju bio dosadan. Svako drvi svoje. Cistim pristiglu elektronsku postu (dobar deo upravo poslato od Velimira koji sedi odmah do mene), a tu i tamo podnem pogled bez slusanja na par minuta, koliko da ispostujem govornika. Pri jednoj takvoj prilici cujem:

- ... the Ajfak conference...

Ma, da li je to ona upravo rekla...

- Yes, Ajfak in Milan.

Jeste! E, sad se treba uzdrzati. Ko me je terao da pratim Parove, pogotovo onu epizodu sa petljom smeha.

- We brought five Indians to Ajfak in Milan.

Ovo postaje sve bolje i bolje! Vidim da je i Novica cuo i deluje kao da je u pocetnom stadijumu epi napada. Gotovo! Moram napolje. Simuliram tezak napad kaslja, masem telefono izlecem ko furija dok se ne smirim.

Vracam se pred kraj sastnaka. Ostatak ekipe ima dogovor da ide pravo u kola, pa negde na obalu, na kupanje. Govornik se sklonio i Sakis3 vodi sastanak. Vidim da se Velimir uzmuvao, i citam mu misli: Vamos ala playa, o oo...

- Ostalo je jos da prodjemo kroz administrativne stvari. (Sakis3 pokrece prezentaciju)

...o neeeee...

Nije dugo potrajalo, i ekipa je zapalila. Ja ostajem u hotelu, da malo predahnem. Koristim priliku da izadjem na terasu na krovu hotela.

Kraj Panorama je elitno predgradje Soluna, smesteno na brdu. Sa krova se pruza pogled na veliki deo grada. Slika neodoljivo lici na San Francisko vidjen sa brda iznad Berklija. Samo je svetla manje, putevi su uzi, a kuce manje i zbijenije. I umesto bele izmaglice koje svako vece proguta grad, tu je sivi oblak smoga koji ne mrda. U tome slucajni odabir pesama na plejeru bas skace na Dzimi Nail-a i What might have been.

Pesmu dozivljavam kao okidac za srednjivanje misli koje cekaju vec neko vreme. Tople beogradske veceri, stvari koje sam morao, a nisam; koje sam pustio, a nikako nije trebalo... No, prekida me alarm. Vreme da se krene na veceru. Turisti jos nisu stigli sa plaze.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+9 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

I'll be back.

Doslo je i vreme za povratak na stari kontinent. Srecom, let je vecernji, pa je aerodrom prazan, ali naravno, velika vecina prisutnih je nasla za shodno da stane u red za kontrole bas ispred mene. Dok se izuvijana zmija od ljudskih tela polako primice skneru i iza njega nestaje, kao da je u pitanju masina za mlevenja mesa, a ne izvor navodno bezopasnog zracenja, prolazim pored cetvrtog obavestenja da je potrebno pripremiti dokumenta. E, bas necu. Preturacu tamo po torbama koliko mi volja. Ionako je kontrola identiteta na pola reda. Dolazim i do usmenog ispitivaca:

- Imate li nekih tecnosti kod vas?

Obzirom da sam vec pola sata u redu, imam. Punu besiku.

- Ne, nemam nista.

Cemu uopste sluzi ovako glupo pitanje? Prvo valjda vide na onim aparatima, drugo, ako imam nesto tecno i nemam nameru da raznesem avion, zar je stvarno bitno? Trece, ako imam nesto, i imam nameru da raznesem avion, zar bih mu to rekao?

Eto me i kod skenera. Navodno je potpuno bezopasan. Mozda za portire na ulazu na aerodrom, ali uci unutra sigurno nije zdravo. Dok razmatram opcije, ocekivani ulaz u taj sarkofag i zracenje ili poseban zahtev, detektor metala i pipanje (jos uvek pod ustiskom iz parfimerije), omanji sluzbenik mi resava dielmu. Prolazim kroz detektor metala, bez dodatnog pretresa.

Let ko svaki preko-okeanski let. Dugacak i dosadan. Veze sa internetom nema, iako su me u avio-komapniji uveravali da ce na ovom letu i ovoj klasi raditi. Neocekivano mnogo mesta je prazno. Naravno, ne i ono pored mene. Jedina svetla tacka je besplatni alkohol. Ujutru ce boleti glava. Mada, po evropskom vremenu sada je jutro. Mamurluk ce stici uvece.

Vreme kratim sabirajuci utiske. Pre svega iz Silicijumske doline. Kako to mesto ima neku draz koja uhvati coveka i ne pusta ga da ode, makar samo zastao u prolazu, neradnim danom, predvece. I kako sam osetio da bih tu trebalo da ostanem i izgradim malu imperiju. Da, znam, verovatno svi oni tamo tako misle. Ali ja znam da mogu. Ili je to saznanje samo posledica cinjenice da sam jos u dvadesetim?

Mnogo sati i trideset minuta kasnjenja (zanimljivo kako na putu od sesnaest sati pola sata kasnjenja moze da iznervira) kasnije sedim u gejtu za konacni avion ka Beogradu. Od negde iz mene stize oblak slatkih parfema. Upravo su se otvorila vrata i stizu putnici iz aviona u koji cemo za koji minut uci. Prvo izlazi grupa od desetak devojaka. Toliko sljaste da za trenutak moram da stegnem kapke. Ah, kakvo zadovoljstvo, posle tri nedelje gledanja u one nesredjene rugobe. Hvala vam, ulepsale ste mi dan. A uskoro ce ih biti jos. No, moracu jos malo da sacekam, ujutru odmah krecem na sledeci put, projektni sastanak u Solunu.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+9 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

A mene streljali*

Spasavajte braćo, spopade me peder!

Dakle, posle nekoliko dana bez brijanja počeo sam da ličim na svešteno lice, a i brada me vraški svrbi, pa sam odlučio da se uljudim. Naravno, to što se nisam brijao nije ni posledica lenjosti, ni eksperiment sa izgledom, već nedostatka odgovarajućeg pribora. Naime, kako sam sa sobom nosio sam ručni prtljag (garderoba je ove suvise jeftina da bi se isplatilo vucarati pun kofer preko okeana), a tečnosti i oštri predmeti ne idu u kabinu. Za brijač sam se lako snašao, uostalom, brijao sam se već i sa običnim noževima. Ali zato losion...

Kako nisam te sreće da sam ćosav i imam samo po koju dalku tu i tamo, već prlično jaku i gustu bradu, brijanje uvek podrazumeva i temeljno skidanje površinskog sloja kože, odnosno iritaciju iste. U kombinaciji sa osetljivom kožom i jeftinijim losionom, to je recept za pakleno iskustvo, pa ne žalim novac da za lice kupujem samo najbolje. A to iskljčuje velike samoposluge gde losioni stoje između pasti za zube i proizvoda namenjenih ženama (i nekim situacijama za koje više volim da smatram da ne postoje).

Odlazim do centra obližnjeg gradića, koji je ceo pretvoren u ogroman šoping-mol. Ne nalik onima od nekoliko spratove na koje smo navikli. O ne, ovde se radi o blokovima i blokovima načičkanim zgradama na nekoliko spratova. Središnje mesto zauzima radnja šire poznata kao Monstrum. Monstrum iz dva razloga, rimuje se sa pravim imenom, dok čak i mala kupovoni ovde brzopotezno opustošti skoro svačiji novčanik. O da, tu idemo.

Ogromna radnja nije preterano puna. Odnos mušterija i zaposlenih je otprilike takav da svako ima svog vernog pratioca, tek tu i tamo se neko samostalno provuce. Muška kozmetika je jednom uglu i trudim se da ne zagledam sakoe od kašmira pored kojih prolazim. Znam kako ce se zavrsiti ako krenem da razmišljam da li vredi tolike svote.

Uz police sa parfemima vidim prodavca. Kao da je neko pustio Džeka iz serije Vil i Grejs da izadje iz televizora. Primetio me je i već razvlači osmeh. Naglom fintom pokušavam da ga pošaljem na stranu dovoljno dugo da zgrabim željenu bočicu i pobegnem na kasu. Medjutim, stigao je brže nego što sam očekivao.

- Izvolite.

- Tražim neki losion za posle brijanja.

- Ovo je najbolje što postoji.

Pruža mi tubu sa kremom koja blago miriše na sveži krastavac i limun.

- Veoma je dobro za kožu. Uzgred, imaš veoma lep ten, da li koristiš još nešto?

A? Šta bre lepu kožu, jel ovaj normalan?! Dva metra od mene!

- Ne, ne. Tražim stari dobri alkoholni afteršejv. Pravi, muški, koji spali pola lica.

- To nemamo, jako se slabo koriste. A i dugorčno nisu dobri za kožu. Od ovoga uzmeš samo kuglicu veličine zrna graška i prvo razmažeš po dlanovima.

Hej, ovo je baš prijatno, i koža postane tako meka...

- I tek onda naneseš na lice. That way it penetrates the skin deeper.

Molimm? Šta ovaj meni penetrates, nema nikakvo penetrates! Bežim ja odavde.

- OK. Uzeću ovo.

- Imam i neke fantastične kreme...

- Drugi put, sad moram da idem. Čeka me žena... prava, biološka žena.

- OK, daću ti neke, pa probaj...

- Stvarno žurim, ostavio sam dete... u kolima... na suncu... na 40 stepeni.

Možda ovo poslednje zvuči glupo, ali ovde svake nedelje neki kreten skuva u klinca, kuče, mače ili šta već ima u zaključanim kolima.

Isvuše žurim da bi se propisno oprostio od novčanica koje dajem u zamenu za malu kutiju u kojoj je losion. I hrpu besplatnih kesica, tubica i kutijica. Brzo se udaljavam, bočno hodajući uz obezbedjenu zaledjinu. Ko nije pokušao da prodje kroz rotaciona vrata konstantno držeći zadnjicu uza zaid ne zna šta su muke. Kičma me još uvek boli... no bolje kičma nego...

Ne odvajajući zadnji deo tela od zida krećem ka garaži. Obzirom na jačinu sunca i to da ima samo nekih pola metra hlada uz zgradu i ne izgleda tako čudno, zar ne? Sasvim ne normalno da se neko pribije uza zid kako ne bi izgoreo na suncu...

Uskoro stižem do pešačkog prelaza. Sad nastaju muke. Ako ću preko, moram da ostavim ledja nebranjenja. A zlotvori uvek napadnu kad si ranjiv. Gledam levo, gledam desno, nema mi druge, preko moram, ne mogu ovde doveka stajati. Uskoro će i da se smrkne, samo mi fali da onaj krene kuci i zatekne me ovde. I otkud on uopšte ovde, ovo je konzervativni grad, uvek glasaju za republikance!

Čekam pogodan trenutak, kad nema ni automobila ni prolaznika na vidiku. Idemo Za časni krst i slobodu slavnu! Juriššš!

Par minuta kasnije sav zadihan stižem do kola. Prokleti daljinac ne radi, moram ključem da otvaram vrata! Sad još samo da isteram ovu grdosiju iz garaže (ko razume shvatiće).

* Priča Crnogorac svome unuku priče iz rata:

- A da si vidio ti kad Njemci došli u selo i sve nas pokupili, pa vele "Svaki može da bira, ili ćemo da ga na*uzimo, ili da ga streljamo.

- Pa djede, što je s'tobom bilo?

- A šta mi postavljaś glupa pitanja jado? Pa mene streljali!

They the people

Privikavanje na opšte običaje i obrasce ponašanja traje desetak dana. Posle toga, čovek se malo opusti i počne da obraća pažnju na ljude oko sebe. Ženski rod pre svega.

Prvo i osnovno, utegnute i doterane plavuše ne postoje. Bar ne u severnoj Kaliforniji. Plavuša ima, ali ne znaju ni da se održavaju, ni da se obuku. Kose ko slama, ko zna kada i čime prane, isključivo majce i farmerke. Ne, ne farmerke uz telo i uske majce koje ocrtvaju obline. Dva broja veće majce i široke farmerke. Tu i tamo se neka popne na štikle, i nadsve je zabavno gledati ih kako se lome. Prosek jedino vade azijatkinje... tu i tamo.

Inače, ovde svi imaju jedan odvratan običaj da se osmehuju jedni drugima. Bilo gde drugo, taj osmeh je znak “priđi mi”. Ovde prosto stvar učtivosti. Dan-dva čovek misli da je u raju i da se negde prave redovi za njega, onda shvati šta je. Ali moj balkanksi mozak ode pravo u preopterećenje, pa je jedino rešenje isključiti centar za akciju u potpunosti. Do te mere da sam jednom prilikom upitan što nisam reagovao na očigledan flert:

• !? E znam za foru, to sa osmesima...
• Ma nije bre, kunem ti se, si ti stvarno slep?
• E jbg. što ne reče odmah. Ništa, u buduće mi daješ znak.

Drugarica je ni kriva ni dužna postala labrador-vodič. Sama je tražila, mogla je i da prećuti.

Dok je prvi deo mog boravka ovde proteka u koliko-toliko normalnoj sredini to će se uskoro promeniti.

Gtalk log

8:22 AM

Mileva: ej, gde si?

me: E

Evo me

:)

8:24 AM

Milena: ma gde si?

u SAD?

me: Jok u 3 lepe

Gde bi bio :D

Da u SAD...

Mileva: u 3 ruzne, na primer?

pa ne znam kad si kretao

me: Odavno... U ponedeljak jos

8:27 AM

Mileva: e treba m ijedna knjga, kad si vec tamo :p

me: Reci?

Mileva: http://www.amazon.com/G%C3%B6del-Escher-Bach-Eternal-Golden/dp/0465026567

:D

8:31 AM

me: Sta je bre ovo?

Milena: ovo je jako zabavno stivo

...

Ispostavilo se da je u pitanju trideset godina stara kognitivno-matematička filozofija. I, naravno, doterana prodavačica u doteranoj knjižari me je bledo gledala i rekla da nema.

Kako nisam odmah hteo da odustanem probao sam u par manjih knjižara u blizini univerziteta.

• Hm, jel to beše Hofšteder?

Pita me neobrijani lik u flanelskoj košulji.

Yes! Ovo će ipak biti lako.

• Da, njegova knjiga je u pitanju.
• Pa, ja je nemam, ali sačekaj da okrenem par brojeva.

Molim? Da okrene par brojeva, pa ne tražim avganistansku marihuanu...

Par minuta kasnije:

• Dakle, našao sam ti primerak. Vadi mapu i pokazuje gde da idem. Kaži da te je Džon poslao.
• Hvala.

Ispostavilo da je kraj u kome je knjižara vrlo nezgodan za parkiranje, što je dovelo do dvadesetominutne šetnje. Inače nemam ništa protiv šetnji u urbanim sredinama, ali ove ulice kao da su nastanjenje spodobama označenim ako nesposobnim za boravak u institucijama za mentalno obolele. Pocepana odeća, brade koje bi se mogle pomešati sa vunom skinutom sa cele odrasle kose, polu-obrijane ljubičaste glave... Na šta vi ličite jadne vam majke! A uz to, na svakom ćošku ljudi pominju teze i postdiplomske studije. Zar im je ovo akademija!?

Knjigu dobijam. Polovnu, za šest dolara. I ubrzano se vraćam u onu knjižaru sa početka priče, da se malo družim sa doteranom prodavačicom. Ne liči na mene, ali obrazovanje je ponekad precenjeno. Ili samo uzaludno?

Land of the freak and home of the brail

• Kojim povodom dolazite u SAD?
• Turistički.
• Koliko ostajete?
• Tri nedelje.
• Stavite kažiprst na skener i osmehnite su u kameru... hvala lepo uživatke u boravku.

E tako se to radi. Bez šedest četiri pozivna pisma, potvrde o rezervaciji, objašnjenja i izgovora. Barem dok ih ne traže. Osnovno pravilo: ne govori i ne pokazuj ništa što nije neophodno dok ti ne traže.

Da je bar to neko objasnio Italijanki ispred mene. Sve odradim kako treba, evropljane pretrčim kod pokretne trake, amerikance isečem u redu za carinu, jedino se ona nađe da baš stane ispred mene (dobro 'de, ja sam stao iza nje, kakva pozadina mama mia!).

Ostala je samo food and agriculture ekipa. Nikako ne razumem što se svi trpaju oko debelog kineza sa zelenim markerom. Bež’te ljudi od njega, kad vam zakrmači kartončić, sledeći vas šalje na nasumično preturanje po stvarima. Na sreću, ja sam ga izbegao.

Ovako otprilike izgleda ulazak u Sjedinjene Američke Države. Nekada sam to doživljavao kao veliko maltretiranje. Međutim, od jedanaestog septembra i grupe mladića koji su otišli po svojih sedamdeset i kusur devica, iz ove zemlje je višestruko komplikovanije izaći. Do te mere da je za one dole na jugu manja muka otići kolima u Meksiko, pa leteti odande.

Prvih par dana je uvek isto. Čovek se oseća sićušno naspram ogromnog automobila, puteva sa šest traka u jednom smeru, zgrada sa po sto spratova. A tu je i promena vremenske zone. Kako se obično stiže uveče, prvoga dana se normalno legne i ustane možda samo malo ranije nego što je normalno (to što je nama mediterancima normalno da ne ustajemo pre deset sati je druga priča). I uvek usledi oduševljanje kako je ovaj put bilo lako. Cvrc. Druga noć je gadna, ona razvaljuje. Budjenje u četiri-pet ujutru, tumaranje po kući... Kako pokušavam da ne razbudim ukućane, ostaje samo jedna zanimacij: desant na frižider. Onaj dvokrilni, General Electric-ov. Cenim da u Evropi ima mrtvačnica sa manjim hladnjačama. I naravno, nisu mi ispunili želju i ispraznili frižider kako se u prvim noćima ne bih nagrdio. Uništavanje linije može da počne.

Kad smo kod uništavanja linije, ove godine sam čvrsto odlučio da izbegavam ovdašnji čarobi napitak, Koka Kolu. Uvek ću piti limunada. Da, ‘oće to tako. Iz nekog čudnog razloga, skoro kad god poručim limunadu dobijem pola litre razmućenog limuntusa sa dve kašike šećera. Posle trećeg puta, pokušao sam da unapred saznam šta ću dobiti:

• Kako pravite limunadu?
• Ne razmumem...

Joooj šta tu ima da se razume!

• Lepo, opiši mi postupak pravljenja limunade u ovom restoranu.
• Jel to neko trik pitanje.
• Da, trik pitanje je. Donesi mi ceđenu pomorandžu. Bez šećera.

Ovo bez šećera uvek bude ignorsano. OK, you win, Coke it is.

Sledeći fenomen koji mi nikada neće biti jasan je opsednutos tipom kese u koju će mi zapakovati namirnice u radnji.

• Papir ili plastika.

Većina ima odavno tvrdokorno pripremljen stav, i ne daj Bože da službenik pogreši, krv će da padne. Ja ih, naravno, zbunim:

• Svejedno.
• Pa u koju da zapakujem?

Šta me bre boli ***** u šta ćeš da mi zapakuješ, nije za poklon.

• U koju god hoćeš.

E posle ovog je blokirao i blene ko tele. Uh, ovo može do sutra da traje. U šta želim da mi zapakuje... hmm. Alo, kretenu, nećeš sad valjda još da gubiš vreme da razmišljaš.

• Papir.
• Jednu kesu ili duplo?

Mali nastavlja pripremeljen tekst.

E sad ću da ti @#$%*... OK, udahni duboko, smiri se.

• Ako će jedna da puken, stavi dve, inače jednu.
• Pa nisam siguran da li će da pukne...

Valjda znaš šta si stavio u koju kesu i koliko je to teško...

• Stavi dve.

Ubuduće odgovaram sa “I jedno i drugo. Jednu plastičnu i jednu papirnu. Verujem da će da zapamte ludaka koji tako traži i prestati da me pitaju gluposti.

Krećem lagano kući i usput nailazim na još jedan “brilijantan” američki izum. Rakrsnicu sa četiri znaka stop. Svi koji ulaze imaju stop. Aaaa, ko sad ovde ima prednost?! Instinkt mi govori da se stopovi poništavaju i desni ide prvo. Oštar zvuk trube, uzvik “Asshole!” i srednji prst u vazduhu mi govore da nisam u pravu. Kasnije saznajem da treba da gledam ko je prvi stigao do zaustavne linije i taj ide prvi. Svašta.

U devet kod Konja...

.

Zvuči poznato? U današnje vreme sve češće zamenjeno sa “kod sata”. Lično odbijam da prihvatim taj novi naziv, a mrzim i taj prokleti sat, koji je, eto, baš morao da bude postavljen na terenu za jedan od najstarijih beogradskih sportova: čekanje devojaka.

Dovoljno je jednom prošetati Trgom deset ili petnaest minuta posle devet i stvari vrlo brzo postaju jasne. Najmanje desetak usamnjenih momaka stoji svaki za sebe, šetka u krug i s‘vremena na vreme baca pogled na levi zglob.

No, iako na prvi pogled deluje veoma haotično, ovaj ustaljeni ritual ima svoj skoro nepogrešivi i utančani scenario.

20:55

Trg polako počinje da se puni. Ljudi lagano dolaze sa svih strana, još ne razmisljajući o vremenu, pošto su stigli ranije. Najmanje zanimljiv deo večeri.

21:00

Opšta gužva na trgu. Tu je gomila pojedinica, pet-šest grupica. Tu i tamo se parovi i grupe kompletiraju i zadovoljno udaljavaju. Ovo su uglavnom pripadnici onog meni potpuno stranog dela populacije, što su uvek na vreme i ko papagaji ponavljaju da je kašnjenje nepoštovanje tuđeg vremena. Zvaćemo ih baksuzi.

Veoma čudna sorta, i lično se zalažem za potpuni aparthejd prema njima. Eto im lepo severna hemisfera, a mi normalni idemo na južnu, da kasnimo ko ljudi.

21:05

Gužva je pomalo popustila, tu i tamo neko utrčava ko muva bez glave, tražeći svog baksuznog para, pripadnika gore pomenute grupacije.

21:10

Postaje zanimljivo. Primetno manje ljudi je prisutno, uglanom muškog roda, mada u poslednje vreme primećujem i sve više devojaka. Sigurno ima tu i onih koje idu na prvi sastanak, a pri tome spadaju u one baksuze, pa mi na pamet pada drugar koji ima obučaj da spopada devojke na ulici. Ovo bi za njega bio rudnik zlata... Mada, već vidim i komičnu scenu, gde on priča sa nekom, a nailazi trokrilni šifonjer od njenog dečka, nervozan pošto je “neki majmun u terteni radio šest serija na benču”.

Otprilike u ovom trenutku kreću i znalački pogledi sa mojim sapatnicima čekačima. Ponekad će se neko i promirljati “žene”. Posle toga usledi i razgovor. A neke već znam od prošlih nedelja.

21:15

Oni tanjih živaca, ili manje sigurni u sebe sada već postaju nervozni. Najviše oni kojima je ovo prvo nalaženje, pa ih tamne misli opsedaju. Pažljivi posmatrač će moći da ih odvoji od baksuza po tome što tek u ovom trenutku postaju vidno nervozni, dok su prvih petnaest minuta bili samo napeti. Baksuzi su, pak, nervozni od 21:05.

Tu je i treća grupa nervoznih, oni koji planiraju da to veče raskinu, pa sve vreme nervozno cupkaju i uvežbavaju dobro pripremljen govor, koji će sigurno na prvoj zapeti zaboraviti kad dođe to toga. Njih je najlakše odvojiti. Tu su od 20:55 i sve vreme su vidno rastrojeni.

21:20

Sad je već ostala samo odabrana nekolicina. I oni najsigurniji počinju da se pitaju. Tu muška solidarnost stupa na snagu. Pogledima se razumemo da ukoliko se nezamisljivo dogodi, ne idemo kućama, već u neku birtiju sa kariranim stolnjacima, metalnim pepljarama i brkatom konobaricom.

Prvo ćemo malo pljuvati po ženskom rodu uz vinjak ili dva. Potom prelazimo na pivo i sastavljanje fudbalske reprezentacije. Na kraju će doći na red i runda kafanskog nacionalizma, složićemo se da smo (bili) četvrta vojska u Evropi, da smo najjači u regionu i da nam niko ne može ništa. Svako će da ispriča priču kako je oborne nevidljivi avion, koju je čuo od iz prve ruke, od burazerovog ortaka koji je služio u toj slavnoj jedinici.

E kad smo to odradili, pozdravićemo se i dogovriti da se obavezno ponovo vidimo, možda na nekoj partiji basketa. Naravno, niko nema stvarno nameru da se ponovo nađe u sto metara sa osobom koja je bila svedok situacije u kojoj je čekao devojku koja nije došla.

Na sreću, obično se izabranica pojavi u ovom periodu. Malo je crvena u licu, cedi kroz zube:

• Izvini, jel me dugo čekaš?

Već sam zaboravio i na to koliko je sati, i kad sam tačno stigao na Trg, i na likove oko mene koji još nisu te sreće.

• Ma jok, i ja sam kasnio...

A zašto sam ogorčen na Deltin sat na Trgu? Zato što je postavljen na jednom mestu gde vreme stoji i briše se. Zato što neumoljivo podseća oboje na to koliko si čekao (ili ređe čekan), a veoma želiš da se to sakrije, zaboravi i ne kvari magiju. I zato što svaki put u tih 21:20 imam neodljivo potrebu da ga premotam na 21:00.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+8 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Inkvizicija

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. A stigli smo do ćuprije. Samo ova nije u Višegradu, već u Briselu. Revizija projekta koji radimo poslednje dve godine. Iz našeg tima idem samo ja, sa Profesorom Nikolom.

Naravno Shaebacken. Srce Otomanske imperije. Na sreću, trebalo hotel bi trebalo da nije daleko od Severne stanice, a opet dovoljno daleko da ne sluti na nemoralne radnje. Stižemo uveče i po osećaju skrećemo kroz jedan tunel ispod pruge.

Sa druge strane nas dočekuju crveni izlozi puni madih dama i grupice omladinaca sa pantalonama na kukovima i zlatnim lancima oko vrata. Nešto nije uredu i Profesro Nikola vadi ogromnu kartu da vidi gde smo. Samo nam još fali transparent sa natpisom TURISTI, OPLjAČKAJTE NAS.

Na sreću, shvatamo da treba da se vratimo nazad kroz tunel u mirniji kraj. U blizini hotela par čudnih likova stoje u dovratku.

• Salam alejkum.

Gledaju u mom pravcu. Okrećem se oko sebe. Definitivno se meni obraćaju. Sledeći put se brijem i blajham. Mada ako hotel opet bude ovde, možda bolje ne.

• Alejkum salam, my brother. -odgovaram.

Upalilo je, propuštaju nas da prođemo.

Naredni dan je rezervisan za pripremni sastanak. Svi su manje više nervozni, a ja se raspitujem kako će revizija izgledati.

• Veliki sto. Sa jedne strane šest revizora napadaju, sa druge strane nas dvadeset se branimo. Svaki deo projekta ima određen termin.
• I vrlo je bitno koji ste po redu. Prvom je najteže.
• Mislim treći.
• Uuu tek to ne valja. Kod prvog se razbude, kod drugog se malo odmore i onda raspale po trećem.
• Mislim ipak četvrti.
• Četvrti? Nije valjda četvrti? E baš nemate sreće, vidiš, kod četvrtog je daleko najgore...

Svi počinju da se smeju. Stara fora, ali uvek upali.

Prolazim još jednom prezentaciju sa Sakisom_[1] sa kojim smo sarađivali na našem delu projekta. Prilazi nam Sakis_[2].

• Slušajte, sutra imate dvadeset minuta za prezentaciju i posle toga deset minuta za diskusiju. Sve što treba da izvedete je da ih zamajavate tih deset minuta da ne pronađu nikakve velike nedostatke. To je to. Simple.

Ujutru dobre vesti. Jedan revizor je bolestan. Ostaje ih pet. Meni na pamet pada priča sa deset malih crnaca i kako bi bilo dobro da jedan misteriozno nestane, drugi se zaglavi u liftu, i tako redom. Ali nismo te sreće.

Prvi na redu je Profesor Nikola, uz Dzonija, francuskog matematičara koji ima reputaciju da pred revizorima priča stvari koje nikako ne bi trebalo. Konstantno pokusava nešto da kaže, ali ga Nikola ispod stola bode u rebra kako zine.

Ovo se, naravno tu i tamo vidi i sa druge strane, ali je naša strana dovoljno poremetila od stresa, pa je čak zabavno.

U nekom trenutku uskače jedan od revizora, isto matematičar, isto Francuz sa nekim pitanjem. Profesor Nikola se zbunjeno okreće ka Džoniju

• Šta ‘oće sad ovaj? Odgovori mu nešto.

Deset minuta kasnije dva matematičara još uvek pričaju. Ne znam da li je na engleskom ili francuskom, apsolutno ništa ne razumem. Uskoro uskače glavni revizor:

• Mislim da smo iscrpli vreme koje je na raspolaganje za ovu temu. Možete nastaviti na pauzi

U prevodu, niko vas ne razume i dosadni ste.

Dolazimo i mi na red. Revizor specijalista za statistiku postavlja pitanja, nas dvojica se snalazimo. U nekom trenutku se uključuje još jedan od revizora. Sad postaje nezgodno, dva na dva smo, ali se Sakis_[2] ubrzo meša i sada smo tri na dva. Razgovor teče otprilike ovako:

• I da li ste postigli to što ste na početku hteli?
• Pa, kod ovakvih analiza se malo toga zna na početku, tek na kraju može da se sagleda kakvi su rezultati dobijeni, to je uvek tako...
• Dobro da li ste na kraju dobili te rezultate?
• Na koje tačno rezultate mislite?

Posle par ovih jesam-muzičar, nisam-muzičar rundi uskače treći revizor i opasno nas pritiskaju. Ali, u tome stiže konjica, doktor iz Italije uleće u raspravu i četiri na tri ih uspešno vrtimo do kraja utakmi..., ovaj isteka vremena za ovaj projekta.

Na kraju sledi deo oko potrošenih sredstava. Prvi u problemu su neka Italijanska firma za koju nisam ni znao da su u projektu:

• Dakle potrošili ste dvadeset čovek meseci?
• Da.
• A uradili ste... tačka jedan -za ovo je potrebno negde između sat i sat ipo vremena i posetili dve bolnice?
• Mmm, pa da ali... mislim
• A mislite? Pa lepo što mislite, ovo je neprihvatljivo.

Sledeći na redu Sakis_[3] glavni menadžer projekta:

• Ovde na platnom spisku vidim i nekog Sakisa_[4] i Sakisa_[5]. Ko su oni?
• To su vrlo iskusni menadžeri.
• Ali samo Vas vidjamo na sastancima, samo Vi putujete, šta oni rade?
• Pa, menadžerišu...
• Šta tačno, za koje aktivnosti ste ih zaposlili?
• A pa, to su mi šefovi. Oni su tu duže od mene...

Sve u svemu, sasvim prosečna revizija. Projekat se nastavlja uz određene dopune.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+7 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Catch me if you can

Zvrrr... zvrrr... zvrrr... Sakis, Grk, kooridnator novog projekta.

Ne zove se zaista Sakis, ali kao kod svih Grka zavrsava se sa -is ili -os, i to je oprilike sve od njihovih imena što uhvatim. Zbog toga će svi Grci biti Sakis. Ako ih bude više od jednog u nekom trenutku, označavaću rednim brojem pojavljivanja u indeksu.

• Hello Goran, how are you?
• Hi Sakis, fine thanks, you?
• Not bad. Listen, I have a small problem. Your Rector signed the first page of the document in the scan you sent me, but I also need his signature on every page...

• Ahhh, OK, I’ll try to find him again today or tomorrow.
• Goran... look, find him you can, but Goran come on, it’s just a little signature... I mean...

O da li mi je ovaj lik upravo sugerisao da krivotvorim Rektorov potpis? Naravno da jeste. "Na koži Balkan istetoviran, u srcu majka rođena..."

Baš nema sreće, od cele Srbije, on naleteo na mentalnog Švabu.