Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.
Liberté, égalité, fraternité (ili pauza od istog, III deo)
Voz za Brisel je, naravno, krenuo tačno na vreme... i isto tako stigao. Moram priznati da je vrlo čudan osećaj kad se u vozu prestižu automobili na obližnjem autoputu.
Prvi utisak o gradu je veoma pozitivan. Donekle tome doprinosi i vreme koje ne može biti bolje. Sunčano, negde oko 27 stepeni. Čujem da je to inače retko u Briselu.
Primetno viši standard od većine Evropskih gradova (gledajući po garderobi i voznom parku). Arhitekture ima za svačiji ukus, od starih zgrada i palata, preko uskih ulica i širokih trgova i parkova, do ogromnih staklenih hotela i zgrada koje su dom institucijama Evropske Unije.
Ljudi su... pomalo čudni. Mnogo bolje govore engleski, ali ne bih rekao da ga i razumeju. Možda je najbolji primer naš prvi pokušaj da stignemo metroom od Južne železničke stanice do centra.
Uredno pronalazimo liniju kojom treba da idemo i stanicu. Tu, međutim, nastaju problemi. Nikako nismo sigurni sa koje strane treba da čekamo, a (iako ovde voze desnom stranom ko sav normalan svet), izvestan događaj u Dablinu nas je naučio da se ne oslanjamo na osećaj. Prilazimo jednoj devojci i pitamo za uputstva. Posle desetak sekundi telećeg pogleda okreće se i odlazi (!?). Dok mi tražimo sledeću žrtvu, vraća se i kaže da treba da čekamo upravo tu gde smo. Utom stiže jedan voz i govori nam da uđemo. Tri stanice kasnije shvatamo da idemo u pogrešnom smeru. Milošev komentar najbolje opisuje ono što smo svi pomislili: “Taman sam pomislio da će sa ovima biti mnogo lakše, kad ono ispade da su još gluplji”.
Jedna stvar koju nikako ne treba ispustiti u Briselu je Evropski Parlament, negde oko pet popodne. Nije što je zgrada lepa, nego je tada u obližnjim barovima Happy Hour, pa se pola litre piva može popiti za dva ipo evra. I to ne bilo kog, Belgijskog, manastriskog piva. Chemay, Karmalit, Grimbergen, Leffe... to nisu samo piva, to je umetnost. Polako shvatam koliko dobor biti u Evropskoj Uniji. Ne kao nacija, kao pojedinac, zaposlen ovde.
Uveče trčećim korakom stižemo na stanicu, knap na vreme.
- This train has left!
- Kako bre left, nema left, tek za deset minuta.
- Piše ovde sitnim slovima da je potrebno doći pola sata ranije.
Pa otkud znam šta piše na francuskom, i ko još čita ta sitna slova!?
- Ok, ima li neki drugi način da stignemo u Lil?
- Ima. Samo da vam preradim karte. Dakle ovo ovde... ono ide onde... i još ovo... a sad treba još ovo da uradim....
(...10ak minuta kasnije...) Ah da, treba na još jednom mestu da upišem, samo da vidim gde je to... I to je to! Sad samo uhvatite voz za... i taj voz je upravo otišao. Ne, ne možete večeras da stignete u Lil. - !!?
Počinjem da računam kolika bi bila novčana kazna da mu malo oplavim jednu jagodicu. I fraktura nosne kosti mi pada na pamet, ali to brzo odbacujem, pošto bi uz kaznu verovatno išli i troškovi lečenja, a onda i tužba za naneti fizički i duševni bol.
No, kako bih sigurno zaradio i meru zabrane ulaska u Evropsku Uniju, a možda i noć uz u zatvoru u paketu sa nekom opakom polno prenosivom bolešću, odustajem od ovakvih ideja. Desiće se isto i nekoj grupi okorelih navijača, pa će picopevac dobiti svoje.
- Ali možete u Muskron. To je na samoj granici, 15 minuta kolima od Lila, možda neko može da dođe po vas? Voz kreće za pola sata.
Zovi Marka, zovi Janka, pa da vide sa Francuzima šta da radimo. Stiže odgovor: “Kažu da NIKAKO ne idete u Muskron!”. OK, ovo postaje spooky.
Sedimo na stanici, kad izlazi onaj službenik. “Ne bih vam savetovao da ostanete na stanici, nije bezbedno. Ni ulice nisu bezbedne”. WTF!? Uskoro stiže i sms od Marka i Janka “Čuvajte se!”. OK, double WTF!?
Ostaje samo da nađemo neki hotel. Najbliži koji liči na nešto košta oko sto evra za noć. Marija i ja bi uleteli, ali Miloš je pribraniji i hoće da tražimo dalje.
Nešto niže nalazimo neugledna vrata sa oznakom “Sobe”. Ljigavi Indus se čudno smeška kad mu tražimo sobu za celu noć, sa sve plavušom koja govori sa slovenskim akcentom i nema dokumenta kod sebe. Celu noć smo slušali kako vrata lupaju na pola sata do sat, a budio nas je i odvratni osveživač namešten da prska u sličnim intervalima. No, preživeli smo, bez zarađenih batina i uboda, ali na sreću i bez ujeda od stenica i polnih vaši (bar ja). Prvim vozom u pet ujutru izvodimo taktičko povlačenje na prethodne položaje, u Lilu.
Нема коментара:
Постави коментар