Price iz kukavicjeg gnjezda - N+5to poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Liberté, égalité, fraternité(II deo)

Sledeceg jutra posle dorucka krecemo u potragu za institutom. Trebalo bi da je negde u blizni hotela. Matori portir nam nesto objašnjava, ali nije od preterane koristi. Bitno da je pitao koja je valuta u opticaju u Srbiji, i kako to da se naziv dinar nije promenio od vremena Turaka. Dobro, bar je znao gde je Srbija, a ja sam se postarao i da nauči da dinar nije reč valuta porekla...

Akademski kampus u kome je hotel smešten je još uvek potpuno prazan, pošto školska godina nije počela. Ne nalazimo nikoga koga bi pitali za uputstva, mada računajući iskustva od prethodnog dana, i ne bi bilo svrhe. Konačno nailazimo na dve velike zgrade, označene imenom instituta. Naravno, prvo odlazimo u pogrešnu...

Nasmejana šalteruša uporno pokušava nešto da nam objasni. Ili nas nešto pita. Možda ovaj pogrdan naziv nije prikladan, pošto je devojka veoma prijatna... bar ima prijatan glas. Sve u svemu jedino što mi možemo je da ponavaljamo ime Francuza koji treba da nas sačeka. Par minuta kasnije:

• Jesi li ti, bre, siguran da se ovaj tako zove?
• ‘bem li ga, tako se piše...

No, ispostavilo se da bez potrebe ponavljamo ime ko papagaji, i da gospođica pokušava da nam objasni da je Francuz na sastanku i da je krenuo po nas...

Posle ubrzane ture po zgradi instituta (kom prilikom smo upoznali i dvojicu naših ljudi koji tamo rade doktorate, Janka i Marka), stižemo u sobu od tridesetak kvadrata sa velikim stolom po sredini i 3 mrežna kabla (treći je čekao Mariju iz Skoplja koja stiže te večeri). I to bi bilo to, odjednom nigde nikog. Manje-više do kraja posete nas nisu dirali, osim jedne posete nekoj udaljenoj laboratoriji. Aaah, c’est la vie, pravi akademski turiz... ovaj akademska radna poseta.

Te večeri je stiglo i pomenuto pojačanje. Marija, pravo sa mora, sa sve bojom i verovatno još uvek slanom kosom.

Pošto smo proveli dan ipo u našoj sobi sa 3 mrežna kabla, odlučili smo da malo prošetamo do Brisela. Brzim vozom, to je pola sata. Odemo oko podne (kako bi ručali u Lilu i uzeli račune, pošto iste INRIA refundira, a verovatno bi primetili da im stigne račun iz Brisela), vraćamo se poslednjim vozom, oko 20h. Ipak rešavamo da se javimo da idemo, pa odlazim kod Francuza do kancelarije. Vidim da me ne sluša previše, da smo nekom zatrebali, verovatno bi bilo “pa sad su bili tu i pričali nešto o... Briselu? ili Brižu? Hmmm...”. No, smatramo da smo obavestili koga je trebalo i krećemo.