Liberté, égalité, fraternité (I deo)
Posle relativno jednostavne, ali na momente zbunjujuce procedure dobili smo sve potrebne papire da stignemo u sedmnodnevnu posetu INRIA institutu u Lilu. Sve karte i rezervacije su bile na francuskom, koji niko od nas ne govori (da, ucio sam ga 10 godina, ali je nemacki sve prebrisao), no to nas nije preterano brinulo, posto je sve bilo na standardnim obrascima uz imena gradova i objekata na pravim mestima (koliko u Francuskoj nemogucnost da se razume neka recenica u cosku moze da bude kobna saznacu nesto kasnije).
Posle vecernje zurke koju nisam mogao da odbijem (bio je potreban neko ko zna da pravi koktele), ncnog pakovanja i par sati spavanja, hvatam taksi do aerodroma. Zapanjen sam racunom od hiljadu ipo dinara posto znam da se na poziv vozi za devetsto, ali zurim, pa me mrzi da se raspravljam.
Dok vracam kusur jednom rukom u novcanik, a drugom uzimam kofer. zvoni mi telefon. Milos pita gde sam, stigao je na terminal (nekako sam siguran da sam u ovom trenutku imao i racunar u nekoj ruci, ali posto bi to zahtevalo bar cetiri ruke, a poslednji put kada sam proveravao uklapao sam se u opis homo sapiens-a, takva scena bi bila anatomski nemoguca, pa se sve ovo mozda i nije bas ovako odigralo).
Milosa nalazim pred terminalom “Mamu mu **** uzeo mi 1500 dinara za taksi”, “I meni, mislio sam da je uvek 900“, “Ne, to su ukinuli pre desetak dana. Sad voze po taksimetru.” Pa zasto se cudis kad si znao da je ukinuto?
Let je protekao u najboljem redu, osim par trenutaka prilokm sletanja kad nije bas bilo najjasnije da li pilot stvarno zna sta radi. Izmedju sletanja i voza za Lil imamo oko sat vremena, sto deluje vise nego dovoljno. Medjutim kod saltera gde se preuzimaju karte stoji red preko pola sata cekanja, koliko je ostalo do polaska voza u trenutku kada smo konacno pronasli salter salu. “E ne vredi, moramo preko reda, nemamo vremena za te tvoje svapske fore sa svime po protokolu” kaze Milos i provalci se ispod ograde. Niko se nije mnogo bunio i mi stizemo na voz.
U Lilu shvatamo da nijedan od nas nema novac u apoenima ispod pedeset evra, a automat za karte za metro trazi sitno. Izlazimo ispred stanice i sedamo u prvi kafic da rasitnimo pare jednom kafom. Prvi kontakt sa Francuskim cenama nije ni malo prijatan (dve kafe su nas izasle oko 9 evra, sto je bar tri puta vise nego sto smo ocekivali).
Posle petnaestominutne voznje metroom, desetak minuta hoda i pet minuta slusanja upustava na francuskom jeziku kako da stignemo do hotela (ostalo je malo nejasno da li nam je momak objasnjavao kako da stignemo do hotela ili da ne zna gde se hotel nalazi), smestamo se u sobe. Uredno, ne preterano veliko, sa ogromnim krevetima koji su potpuno nesrazemerni minijaturnim ormanima. Sve u svemu, vrlo sam zadovoljan.
Posle kraceg odmora i duge setnje shvatamo da u krugu kampusa nijedan restoran ne radi, a prodavnice ne postoje, pa mozemo ili gladni na spavanje ili da odemo do grada. Naravno otisli smo do grada.
Prvi utisak o Lilu je podeljen. Arhitektura je prelepa, neka mesavina Francuske i Belgije, uz mnogo crvene cigle koja malo podseca na Britaniju. Srecemo prilicno sarenolike likove, raznih raza i socijalnih grupa, a upadaju u oci ulicari sa ogromnim psima (kasnije cu saznati da policija ne sme da ih uhapsi bez sintera, kako psi ne bi ostali na ulici, pa se na taj nacin stite). Ulice nisu bas preterano ciste, ali ne bih reako ni da je mnogo prljavo. Sve u svemu, zanimljiv grad. Sa ljudima uglavnom uspevamo da se sporazumemo na engleskom.
