Kod Konja tacno u podne -ili sta raditi kad stignete ranije
Opšte je poznato da imam izvesnih problema da se na unapred dogovorenom mestu pojavim u unapred dogovoreno vreme. Neki to smatraju odrazom nepoštovanja, neki samo ljute, većina se na kraju navikne. Pojavu je najbolje shvatiti kao uopštenje Hajzenbergove relacije: ne moguće je precizno utvrditi i mesto i vreme, pa bi kašnjenje možda imalo smisla posmatrati i u prostoru. Tu sam u dogovenom trenutku, samo “tu” odstupa od dogovorenog mesta.
No, ponekad, istina vrlo retko, se dogodi da promašim u drugom smeru, odnsono da se pojavim gde treba pre vremena. Ponekad, istina još ređe, nadjem i osobu koja poseduje veći kapacitet za kašnjenje od mene. Sve u svemu, pojavi se vremenski period koji nekako treba popuniti. U ovom trenutku postaju jasne odlike gore pomenutih “ljutiša”. Sigurno samo stoje tu i povremeno gledaju na sat. Pa naravno da su besni, i ja bih bio besan da neko vreme (red veličine dobro poznat prijateljima) stojim negde i dosadjujem se. To svakako jeste vrhinsko nepoštovanje, ali ne moje nepoštovanje prema njima, već njihovo nepoštovanje prema sopstvenom vremenu!. Ljudi moji, pa zar ne shvatate da je život isuviše kratak da bi tek tako stajali i čekali!?
Dakle, uvek treba imati neku zanimaciju kod sebe. Ako ništa drugo, uvek postoji more neobrisanih poruka u telefonu... Nastavak koji sledi je pre svega namenjen onima koji poruke uredno brišu čim stignu.
Nedavno sam dospeo u sitaciju da se pojavim na Trgu dobrih dvadeset minuta pre dogovorenog vremena. Nisam kriv, splet okolonisti je bio takav da se prethodni posao završio ranije. U roku od pet minuta su mi ponudjene dve čestike i jedan komplet karata za pozorište. Ubrzo sam uhvatio sebe kako gledam ljude ne bih li otkrio ko su u masi čestitkari i karteri i ne bih li ih izbegao. Ova mala radnji mi je dala ideju za novu igru, upravo idelanu za popunjavanja vremena.
Dobro, ako ću da budem iskren, igra nije nimalo nova. Postoji odavno. Zove se Pacman. Samo moja verzija se igra uživo. Pravila su jednostavno. Proći od jednog kraja Knez Mihajlove do drugog, a da vas ni jedan “smarač” ne uhvati. Ne da da vas uhvati da kupite, za tropu je dovoljno da vam se obrati. Dozvoljeno je zastajati, okretati se, prelaziti sa jednog kraja na drugi i “javljati” na telefon. U bočne ulice je dozvoljeno zalaziti do šest metara. Posle svakog petog nivoa igra se bonus nivo, koji se sastoji od pet minuta u prostoru izmedju Sata, Konja i onog autobusa za davanje krvi.
Deluje lako? Nije, nimalo. Čak je problem toliko netrivijalan da moram da uvedem i džokere. Moguće je ući u neku prodavnicu i zadržati se koliko je potrebno, ali samo dva puta u toku igre. Svaki pređeni “nivo” (pređena cela ulica bez “gubitaka”) donosi po jednog dodatnog džokera. Igra se može prilagoditi i drugim prostorima sa visokom koncentracijom smarača.
Toliko za sada. Predlozi za proširenje su dobordošli. Sledeći put kad negde zakasnim, umesto mrštenja očekujem listu novih taktika, tehnika i trikova za izbegavanje čestitki, priloga i kompleta karata za pozorište.
