Price iz kukavicjeg gnjezda - N+14 poglavlje

Kod Konja tacno u podne -ili sta raditi kad stignete ranije

Opšte je poznato da imam izvesnih problema da se na unapred dogovorenom mestu pojavim u unapred dogovoreno vreme. Neki to smatraju odrazom nepoštovanja, neki samo ljute, većina se na kraju navikne. Pojavu je najbolje shvatiti kao uopštenje Hajzenbergove relacije: ne moguće je precizno utvrditi i mesto i vreme, pa bi kašnjenje možda imalo smisla posmatrati i u prostoru. Tu sam u dogovenom trenutku, samo “tu” odstupa od dogovorenog mesta.

No, ponekad, istina vrlo retko, se dogodi da promašim u drugom smeru, odnsono da se pojavim gde treba pre vremena. Ponekad, istina još ređe, nadjem i osobu koja poseduje veći kapacitet za kašnjenje od mene. Sve u svemu, pojavi se vremenski period koji nekako treba popuniti. U ovom trenutku postaju jasne odlike gore pomenutih “ljutiša”. Sigurno samo stoje tu i povremeno gledaju na sat. Pa naravno da su besni, i ja bih bio besan da neko vreme (red veličine dobro poznat prijateljima) stojim negde i dosadjujem se. To svakako jeste vrhinsko nepoštovanje, ali ne moje nepoštovanje prema njima, već njihovo nepoštovanje prema sopstvenom vremenu!. Ljudi moji, pa zar ne shvatate da je život isuviše kratak da bi tek tako stajali i čekali!?

Dakle, uvek treba imati neku zanimaciju kod sebe. Ako ništa drugo, uvek postoji more neobrisanih poruka u telefonu... Nastavak koji sledi je pre svega namenjen onima koji poruke uredno brišu čim stignu.

Nedavno sam dospeo u sitaciju da se pojavim na Trgu dobrih dvadeset minuta pre dogovorenog vremena. Nisam kriv, splet okolonisti je bio takav da se prethodni posao završio ranije. U roku od pet minuta su mi ponudjene dve čestike i jedan komplet karata za pozorište. Ubrzo sam uhvatio sebe kako gledam ljude ne bih li otkrio ko su u masi čestitkari i karteri i ne bih li ih izbegao. Ova mala radnji mi je dala ideju za novu igru, upravo idelanu za popunjavanja vremena.

Dobro, ako ću da budem iskren, igra nije nimalo nova. Postoji odavno. Zove se Pacman. Samo moja verzija se igra uživo. Pravila su jednostavno. Proći od jednog kraja Knez Mihajlove do drugog, a da vas ni jedan “smarač” ne uhvati. Ne da da vas uhvati da kupite, za tropu je dovoljno da vam se obrati. Dozvoljeno je zastajati, okretati se, prelaziti sa jednog kraja na drugi i “javljati” na telefon. U bočne ulice je dozvoljeno zalaziti do šest metara. Posle svakog petog nivoa igra se bonus nivo, koji se sastoji od pet minuta u prostoru izmedju Sata, Konja i onog autobusa za davanje krvi.

Deluje lako? Nije, nimalo. Čak je problem toliko netrivijalan da moram da uvedem i džokere. Moguće je ući u neku prodavnicu i zadržati se koliko je potrebno, ali samo dva puta u toku igre. Svaki pređeni “nivo” (pređena cela ulica bez “gubitaka”) donosi po jednog dodatnog džokera. Igra se može prilagoditi i drugim prostorima sa visokom koncentracijom smarača.

Toliko za sada. Predlozi za proširenje su dobordošli. Sledeći put kad negde zakasnim, umesto mrštenja očekujem listu novih taktika, tehnika i trikova za izbegavanje čestitki, priloga i kompleta karata za pozorište.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+13 poglavlje

Parlez vous français?

Dosta ljudi medju mojim prijateljima (medju kojima cak i neki najblizi) ne zna da sam u detinjstvu veoma dugo ucio francuski. A i zasto bi? Trentuno ga savrseno ne poznajem, pa i nema svrhe da to pominjem.

Bese to neki period od moje druge-trece do trinaeste godine. Pocetna faza se prekolpila sa onim periodom kad covek tek savladava koriscenje jezika i slozenijih konstrukcija.

Tako je francuski (uz pomalo nemacki, ali to je druga prica) kod mene zauzeo neko veoma cudno mesto. Nimalo nalik drugim stranim jezicima, nisam ga shvatao tako sto bih prvo nabubao gramatiku i pravila, onda sirio vokabular, prvo prevodio rec po rec i konacno usvajao cele fraze. Nasuprot, razvijao se kao neki paralelni put srpskom. Pojmovi su imali svoje direktno znacenje izgovoreni ili napisani na francuskom. Recenicu su bile takve... pa zato sto su takve, otkud znam zasto (tek kasnije sam naucio i gramaticko objasnjenje). Govoriti na francuskom je znacilo samo preskociti u susedni kolosek, i to je bilo to.

A onda, sa trinaest godina stigli su peti razred, mnogo vise casova i obaveza u skoli. Mojih dva puta po sat ipo u Drustvu su morali da otpadnu. I kucni razgovori su prestali, sto zbog problema sa vremenom, sto zbog problema tog vremena (ko se seca, zna). Uz sve to, peti razred je oznacio i uvodjenje drugog jezika u skoli. Die Panzer Brigade ist angekommen*. Dragi nemacki. Ne, nema nikakvog sarkazma u prethodnoj recenici. Zapravo, jedva sam ga cekao, ponesto vec i znao. U kuci je sluzio za razgovore koje nije trebalo da razumem. Nekoga salju u sobu, neciji izadju napolje. Kod mene je bilo jednostavno, na nemackom. No, da ne ulazim duzim na ovu temu, u ovoj prici cemo nemackom dodleiti ulogu zlikovca, posto je ugusio svaku sansu da se francuski, koji sam u tom trenutku dosta dobro govorio. E pa vratice se Walter...

Dakle, nedavno sam odlucio da je doslo vreme da obnovim taj francuski. Obaveza i rekreativnih aktivnosti imam preko glave, pa se jos jedna nece ni osetiti. Kako to obicno biva, otkrio sam da je upis kurseva na Insititutu upravo zavrsen i samo sto nisu krenuli. Idelano vreme da uskocim kao padobranac na neki od pocetnih termina. Tako sam i uradio.

Kako je proslo veoma dugo vremena od moje poslednje posete nekoj skoli stranih jezika, veoma sam izenadjen evolutivnim izmenama. Tu su projektor i racunar. Kasete su mesto ustupile CD-ovima (nema vise premotavanja!). Ali, najvece iznenadjenje je izmena u pristupu. Umesto milion pravila i objasnjenja, profesorka melje nesto na francuskom. Za divno cudo uz obilatu gestikulaciju sve uglavnom razumemo. Bar vecina nas, osim jedne gospodje kojoj je ovo stvarno prvi dodir sa jezikom. Ostali su uglavnom ucili u skoli.

Kad smo kod ostalih, vrlo zanimljiva i raznovrsna ekipa. Diplomirani ekonomista koji radi kao fudbalski trener se veci deo casa pitao da li je zaista usao na pocetni kurs. Za dvoje od prisutnih sam siguran da vec znaju vise nego sto bi teoretski mogli da nauce za jedanaest nedelja. Ali dobro njihov novac i njihovo vreme. Mladja ekonomistkinja sa berze uglavnom prati, ali se po girmasama vidi da napreze vijuge do izemoglosti. Tu je i jedan lekar, poreklom Rus. On bas i ne obraca paznju na “samo na francuskom” pravilo, cim mu nesto nije jasno pita na srpskom. Na kraju, tu je preslatki andjelicic koji je zalutao cak iz Spanije. Zanimljiva ideja, nadjes se negde po sred Balkana, a resis da savladas jezik koji ti je inace mnogo blizi.

No, cas i nije toliko zanimljiv. Zanimljivo je bilo posle. Znam da sam pre casa potrosio sav kredit na telefonu, pa idem do trafike da ga dopunim. Gledam u prodavacicu. Znam sta hocu, al‘ reci nikako da se sastave. Izgleda da sam za vreme casa presao na onaj paralelni francuski kolosek. Al‘ tu je asflat davno ispucao i nestao. Ostalo je samo blato u kojem su se tockovi zaglavili i vrte se u mestu. Ni makac!

Par trenutaka kasnije krecem da govorim. Jedno je sigurno. Autobahn je uvek u odlicnom stanju i nema brzinskih ogranicenja.

Ich brauche eine Aenderung fur Null-vierundsechzig.

Zena gleda belo. Sie hat nichts verstanden. Was mach ich jetzt?!**

U tom trenutku mi je sinulo. Ah, da sprski na primer...

Uplacujem kredit i ubrzanim korakom se udaljavam. Do kraja dana sam morao da govorim ljudima da me klepe po glavi ako krenem da nekontrolisano menjam jezike. Sve ovo deluje veoma smesno dok se ne iskusi.

A tout a l'heure!

*Brigada tenkova je stigla.

**Nista nije razumela. Sta sada da radim?

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+12 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Happy New Year Ho, ho, ho

Zivot u akademiji ponekad ima i svoje nezgodne strane. Sledeca prica je napisana pod dejstvom alkohola (najbolje je dok je sveze), pa ce ti mi oprostiti ako zaplicem jezi... ovaj tasterima vise nego obicno.

Dakle, stigao i docek Nove 2012. Standardne ekipe se razbezale, sto po stanovima, sto po Srbiji, pa sam odlucio da odem na jednu tradicionalnu kucnu zurku, koju godinama uspesno izbegavam. Ljudi koje sam nekada poznavao, sada ih uglavnom slucajno vidjam, i to kad ne stignem na vreme da predjem ulicu. Ali secam se da su nekada zurke bile dobre, pa sto da ne. Blizu je, uvek mogu da se povucem.

Negde oko deset stizem sa jednom bocom ruma, dve trecine likera od koksa i dva soka od ananasa. Racunam da ce se uglavnom piti pivo i rakija, a kako nisam u nekom teskom sevdahu, vise volim svoj omiljeni koktelcic. Pozdravdljam se redom, i manje vise se sve svodi na dve tri price:

- O, de si covek, otkud ti?

- Pa evo navratio malo, da vidim ekipu.

- Sta radis sa sobom?

- Jurim doktorat, radim neke projekte pri faxu, a radim i na Matematickom Insititutu

- Vrh, brate! Bio sam siguran/sigurna da si zapalio preko bare. Ja nista, bleja, uhvatim tu i tamo neki posao, nista stalno. Gradjevina/piljarnica/... (zavisi od pola). Zivotna skola, ovo ono... Pozdravi kevu.

Mrzi me da objsnjavam i sjebavam atmosferu. Blagi dodir sakom u rame i idemo dalje.

Muzika je nekim cudom podnosljiva. Cak su se na pocetku vrteli neki punk-rock i pomalo oi. Ocekivao sam folkoteku.

Kako vece odmice polako se odvajaju dva drustva. Oni sto su barem pokusali nesto da studiraju (ili jos uvek pokusavaju) i oni drugi, sto nisu toliko glupi (u kraju se oduvek vise cenelia sposobnost da nekog zveknes ciglom u glavu od diploma). U ovom prvom krugu je i moguce razmeniti par inteligentnih recenica.

Pina-colade polako rade svoje, pa i nisam primetio kada su gitare ustupile mesto Zvonku Bogdanu. A odatle se brzo stiglo i do stare kafanske muzike. I prijalo je. Skoro da sam osetio zelju za rakijom i vinjakom, ali znam dovoljno o mesanju pica i posledicama istog. No, atmosfera me je ponela i drzala dobrih sat-dva. Izgubio se i onaj utisak koji vuce na refren pesme ‘Krepaj, budalo’ od Hladnog Piva.

Dima je bilo. Uglavnom cigarete, tu i tamo od nekud zasmrdi joint, ali su ljudi izgleda bili dovoljno uvidjajni da to pale na terasi. Negde do pola dva. Onda se odjednom na dva mesta pojavio skank. Mislim da je cak krenula neka rasprava kako jedni slepci nisu videli da drugi pale i da je moglo jedno po jedno da kruzi. Ok, dosta za veceras, odoh ja.

I tako izlazim iz zgrade, ponovo pokusavajuci da se setim celog teksta pomenutog hita Hladnog Piva kad odjednom

- Stoj.

Podizem pogled. Panduri, i to interventa. O divota, samo mi vi falite.

- Licnu kartu.

Na svu srecu sam izvadio novu, plasticnu, stara je bila pocepana. I na srecu nije rekao na sunce. Setio bih svih onih viceva o licnoj na sucne u sred noci, i ne znam da li bih mogao da zadrzim kez.

- Gde si ides?

- Kuci.

- Gde zivis.

Pa pise.

- Tu, preko sina.

Deklamujem adresu.

- A gde si bio?

- Na privatnoj zurci, za docek.

- Si pio nesto, i nemoj da me lazes!

- Pa, jesam.

- Jesi, a? A je si jos nesto uzimao, a? Cime se bavis?

- Istrazivac u...

Nisam stigao da zasvrsim recenicu kada se celokupan prostor oko mene zavreto. Gle, eno ga Orion, brani Blizance od razjarenog Bika. Godinama nisam mogao da ga razaznam bez naocara ili sociva. Shavtam da sam upravo dobio finu samarcinu.

- Jel tako, a? Mene si nasao, nije mi dosta sto se celo vece preganjam sa dripcima, jos hoces da pravis budalu od mene, a?

Na srecu tu je i neki matori koji ga malo smiruje.

- Cekaj, polako.

- Ma stvarno, radim doktorat, i radim na Matematickom Institutu...

- E mali, ajde, evo ti licna i bezi kuci.

Matori mi pruza parce plastike, a ne zelim da znam sta onaj drugi radi.

I tako stigoh kuci. Zabavno govoriti ljudima da si istrazivac. Samo, nekad je jednako zabavno i meni i vama sto ovo citate, a nekad meni nije uopste smesno. Vise volim prve situacije.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+11 poglavlje

Džedaj istraživač

Sreda, 5.10.2011, 8:30AM

- Ding-dong

Ah, šta, gde... telefon, sat.. ne, vrata. Koliko je sati? Ma, najbolje da ću sada ti ustajem... Gnjavi nekog drugog. Okrećem se na drugu stranu i nastavaljam da spavam.

Petak, 7.10.2011, 8:30AM

- Ding-dong

Ovaj put odmah shvatam da je zvono na vratima. Ma, šta se ovo dešava poslednjih dana, svaki čas me neko probudi?!

- Ding-dong, Ding-dong.

Ovaj neki uporan. Ma ne pada mi na pamet da ustanem. Nađi nekog drugog da ti kupi te šerpe, krompir, ili šta već hoćeš.

Nešto kasnije izlazim iz stana i zatičem poruku zalepljenu na vrata:

Danas sam dolazio/la da izvršim popis članova domaćinstva, bla, bla.

Doći ću ponovo u subotu u 13h, pa vas molim da bude kod kuće. Ukoliko niste u mogućnosti, molim vas da napišete termin kada ćete biti, bla, bla

O, pa ja to dva dana ignorišem popisivače. Pa što ne kažu ko su? Recimo mogu da viknu “Otvaraj, popis!”, ili tako nešto. Mada, zvanično više ne živimo pod komunističkom partijom, pa im je valjda zabranjeno... Dobro, bar se nisu najavili za subotu u 8:30.

Subota, 8.10.2011, 13h

- Ding-dong.

- Dobar dan.

- Dobar dan, ja sam došla da izvršim popis.

- Devojčurak od svojih dvadeset i tri-četriri godine. Da sam znao, otovrio bih ti još prvog dana.

Sedamo za sto i ona vadi pregršt nekih papira. Lični podaci, broj članova, površina stana... očekivana pitanja.

- Vodokotlikć imaš...

- Nemam.

- Kako nemaš?

Već vidim da zamišlja da ja to u kesu, pa komišiji na glavu. Pa, dobro, majku mu, nismo na Novom Beogradu.

- Lepo nemam. Imam onaj mehanizam koji vodu direktno sprovodi iz cevi u šolju.

- Dakle normalan toalet. Samo me to zanima.

- Naravno da je normalan toalet.

- Veroispovest?

Idemooo! Zanimljiv deo, konačno!

- Džedaj.

- Hoćeš, stvarno?

Naravno da hoću. Popisi su retki, ovakva prilika se ne propušta.

- Hoću, stvarno.

- Dobro. Dž-e-d-a-j....

- Nacionalnost?

- Vojvođanin.

- Vojvođanin? U Beogradu?

- Da.

- Rekao si da si ovde od rođenja?

- Da.

- Doobro.

- Zanimanje?

- Istraživač.

- E, daj budi ozbiljan, ovo sad nije pitanje na kome možeš da se izmotavaš.

?! U čemu li je problem?

- Najozbiljnije. Istraživač. U Naučno Istraživačkoj instituciji. Da donesem ugovor?

- Nema potrebe, šta da upišem, istraživač?

- Pa da, istraživač.

- Stvarno?

- Daaa!

Polako mi kreće para na uši. Valjda je bolje istraživač nego “hohštapler opšte namene”, kako sam označen u kancelariji u kojoj se nisam pojavio već dobrih pola godine.

Spušta olovku.

- A šta istražuješ.

U odsjaju njenih očiju već vidim Indijanu Džonsa sa bičem, u džungli kako je bori sa divljacima. Mada, u zemlji u kojoj je čudnije biti istraživač nego džedaj, zaista nikada nismo daleko do džungle i divljaka.

Još da joj pokažem Čarlija... Ej, ne, sram vas bilo! Nije Čarli to što vam pada na pamet! Čarli je... ko zna, razumeće, ko ne zna, nek pita.

- Tajne univerzuma.

Ionako vidim da je sledeće pitanje vezano za instituciju u kojoj radim. To će uništi svu mistiku. Bilo je lepo dok je trajalo.

- To bi bilo to. Hvala na vremenu.

- Odlazi da popiše sledećeg ludaka.

A sada moram da se vratim na ono pitanje o nacionalnost. Izbegavam da pustim politiku u život i ove stranice, ali ponekad ona izbegne da mi to dozvoli.

Dakle, dobrim delom svog života sam se smatra za delimičnog apatrida. Znam i gde sam, i odkale sam, a opet to nekako ne doživljavam kao deo sebe. Ne u nekom besu, apatiji, svesnom liberalizmu ili mondijalizmu. Jednostavno, i tu sam, i nisam tu. Voleo bih da rešim to pitanje, ali ne vidim kako.

A onda, pre nekih mesec dana, vidim članak u kome se napada kampanja pod nazivom “Vojvođanin, to sam što sam”. Na stranu diskusija o pravim namerama iste i trenutku u kojem se pojavili, odmah sam shvatio: Pa da. Vojvođanin. To je to. Pošto sam to ustanovio, momentalno se otvorilo pitanje kako je tako nešto uopšte moguće. Da, kuća u kojoj sam odrasta vuče korene i običaje odozgo. Sa druge strane, oko pola vremena koje sam proveo u Vojvodini se svodi na automobil i put ka Mađarskoj granici. I kako, zašto, i otkud mi odjednom prija taj naziv Vojvodjanin, kad ga niko, nikad nije upotrebljavao kao oznaku nekakvog posebnog naciona? Kako, zašto i otkug mog da se deklarišem kao Vojvođanin, a Srbin baš i ne osećam u poptunosti kao tačan iskaz. Vojvođani su Srbi (dobro, ima gore i nacionalnih manjina, ali sumnajm da je velik broj onih kojima bi palo na pamet da kažu Vojvođanin). Uvek bili, i uvek će biti.

Gde je onda problem?

Problem je u tome što je neko, u nekom trenutku, došao na “genijalnu” ideju da arhitip srpskog nacionalnog identita oformi na osnovu trogula Smederevo-Šabac-Niš. To odatle, i ni makac dalje. Ostali nek se uklope. E pa, to se tako ne radi.

Potpuno je nemoguće uzeti melos i mentalitet jednog dela naroda i označiti ga kao nešto što obeležava taj narod u celini. A posle se čudimo što se neko ne oseća delom te celine.

Truba, šajkača i opanci jesu simboli koji obeležavaju jedan, veliki deo, srpskog naroda. Ali, uz njih uvek mora da ide i paor sa šeširom, u širokim belim pantalonama i tamburom. Dok je jedno manje ili više srpsko od onoga drugog, neko se tu neće osećati kao kod kuće.

Ne mislim da jedan nešto bolji ili finiji od drugog. Obojica sa sobom nose vazdušni oreol sa aromom crnog ili belog luka (kako se koji dan zalomi). Obojica imaju vrlo bogat rečnik kad treba nekog da “časte”. Čak je ovaj durgi često do lakata umazan u slaninu. Ni jedan mi se ne gadi, niti me je sramota biti u istom košu sam bilo kojim. Al mi je prvi vrlo dalek kao pojam, a drugi blizak.

Ova priča ide i mnogo dalje. Šta bi sa istorijom? Gde nestadoše Jovan Nenad, Vuk Grgurević i Đorđe Stratimirović? Kako to da nigde nema ni traga ni glasa o Zmaju Ognjenom Vuku? Baš bih voleo da znam kolikom broju ljudi, bilo sa juga, bilo sa severa, ova imema zvuče iole poznato? A upravo oni su ta spona koja Vojvođanina apsolutno svrstava u Srbe, i oni su deo u srpskom nacionalnom biću koji dolazi iz Vojvodine.

Ne znam da li je ovakvo stanje posledica neznanja i neupućenosti onih koji su krojili, i dalje korje naš nacionalni identitet. Ili su u pitanju bolesni strah i megalomanija koja zahteva da pojam Srbina bude potpuno monolitan i uguran u jedan, vrlo tesan kalup. Trebalo bi malo da pogledamo po komšiluku, svi znamo na koga mislim, a da ima sličnu situaciju, jednu naciju sa više vrlo različitih podgrupa.

Sve u svemu, nešto hitno mora da se uradi. Smesta napraviti mesta za Vojvodjanina medju Srbima. Dok se neka budala ne seti da počne da problem u većoj meri rešava u okviru autonomije. A to neće biti krivica samo njih gore, pa skoro da im se otvoreno govori “Vidimo da niste baš skroz ovo što mi vidimo kao Srbina, eto vam autonomija, pa se napravite u to što želite”. Možda je lakše, al se jednog dana može lako desiti da “Di su naši novci” postane “Di je naša država i narod?”

Toliko od mene.

May the force be with you.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+10 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Ajfak in Milan

Ako nesto mrzim, to je polazak na put pre podneva. Nikada nisam mogao ujutru da funkcionisem, kad god cujem “Dobro jutro” prvi refleks mi je da odgovorim sa “A sta je tacno tu dobro?”. Ali, kako nemam izbora, podnosim i tu zrtvu. Bauljam kroz stan i ponavljam u sebi cuveno Velimirovo “PKP -Pare, Karte, Pasos”. Ja bih na to dodao i donji ves. Za ostalo mogu da se snadjem.

Ekipa u kolima je standardna. Profesor Velimir, Milos, i ja. A tu je jedan novi clan, pa cemo ga zvati Novica. Ocekivano, na putu od 600 kilometara prvih 596 je proslo pravolinijski i bez gubljenja. Ali zato poslednja cetri... poslednja cetiri te uvek namuce. Dok se trazi drzava lako je. Kad trazi grad, covek se obicno snadje, osim ako bas nije krenuo neko seoce. E, na kraju dodje na red hotel. Retko gde postoje putokazi ka hotelima, a pri tome se ne vozi vise po autputevima, vec po gredskim ulicicama. Na srecu, neki fini Grci su pristali da voze ispred nas do samog hotela. Ja idem u krevet (ne znam vise ni koliko je sati u ovom delu sveta), ostali na plazu.

Sastanak je poceo kao svuda na Balkanu. Sa dvadeset minuta zakasnjenja. Konzorcijum je slika i prilika stare Jugslavije. Srbi sede odvojeno u dve ekipe. Hrvatica odmah predlaze neke izmene kako bi joj stvari vise odgovrale (mada, ruku na srce, za sve je tako bolje). Kolege iz Skoplja se nadaju da ih niko nece nista pitati, dok Crnogorca mrzi da zivi. Bosanac cita novine na racunaru, verovatno sportska strana. Samo fali Slovenac da se nervira sto je u drustvu ovih balkanaca i razmislja kako bi mu bilo lepo da je sam sa zapadnjacima. A kad smo kod zapanjaka, i njih ima par, tek koliko da neko pokupi glavninu para i nama kaze kako da medjusobno saradjujemo, kad vec sami ne mozemo.

Meni je naravno zapala paklena sesija, prva posle rucka. Svi spavaju i vare (hranu, ne travu ni auspuhe), a onaj koji prezentira mora da se dovija i majmunise kako bi dobio bilo kakav odziv. Na konfereciji je to dobro, ali na plenarnim sastancima jako lose, jer izostaje odziv oko vasih aktivnosti. No, kako Beograd vodi prilicno vazne stvari, ljudi su se tu i tamo trudili da se ukljuce.

Ostatak je, po obicaju bio dosadan. Svako drvi svoje. Cistim pristiglu elektronsku postu (dobar deo upravo poslato od Velimira koji sedi odmah do mene), a tu i tamo podnem pogled bez slusanja na par minuta, koliko da ispostujem govornika. Pri jednoj takvoj prilici cujem:

- ... the Ajfak conference...

Ma, da li je to ona upravo rekla...

- Yes, Ajfak in Milan.

Jeste! E, sad se treba uzdrzati. Ko me je terao da pratim Parove, pogotovo onu epizodu sa petljom smeha.

- We brought five Indians to Ajfak in Milan.

Ovo postaje sve bolje i bolje! Vidim da je i Novica cuo i deluje kao da je u pocetnom stadijumu epi napada. Gotovo! Moram napolje. Simuliram tezak napad kaslja, masem telefono izlecem ko furija dok se ne smirim.

Vracam se pred kraj sastnaka. Ostatak ekipe ima dogovor da ide pravo u kola, pa negde na obalu, na kupanje. Govornik se sklonio i Sakis3 vodi sastanak. Vidim da se Velimir uzmuvao, i citam mu misli: Vamos ala playa, o oo...

- Ostalo je jos da prodjemo kroz administrativne stvari. (Sakis3 pokrece prezentaciju)

...o neeeee...

Nije dugo potrajalo, i ekipa je zapalila. Ja ostajem u hotelu, da malo predahnem. Koristim priliku da izadjem na terasu na krovu hotela.

Kraj Panorama je elitno predgradje Soluna, smesteno na brdu. Sa krova se pruza pogled na veliki deo grada. Slika neodoljivo lici na San Francisko vidjen sa brda iznad Berklija. Samo je svetla manje, putevi su uzi, a kuce manje i zbijenije. I umesto bele izmaglice koje svako vece proguta grad, tu je sivi oblak smoga koji ne mrda. U tome slucajni odabir pesama na plejeru bas skace na Dzimi Nail-a i What might have been.

Pesmu dozivljavam kao okidac za srednjivanje misli koje cekaju vec neko vreme. Tople beogradske veceri, stvari koje sam morao, a nisam; koje sam pustio, a nikako nije trebalo... No, prekida me alarm. Vreme da se krene na veceru. Turisti jos nisu stigli sa plaze.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+9 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

I'll be back.

Doslo je i vreme za povratak na stari kontinent. Srecom, let je vecernji, pa je aerodrom prazan, ali naravno, velika vecina prisutnih je nasla za shodno da stane u red za kontrole bas ispred mene. Dok se izuvijana zmija od ljudskih tela polako primice skneru i iza njega nestaje, kao da je u pitanju masina za mlevenja mesa, a ne izvor navodno bezopasnog zracenja, prolazim pored cetvrtog obavestenja da je potrebno pripremiti dokumenta. E, bas necu. Preturacu tamo po torbama koliko mi volja. Ionako je kontrola identiteta na pola reda. Dolazim i do usmenog ispitivaca:

- Imate li nekih tecnosti kod vas?

Obzirom da sam vec pola sata u redu, imam. Punu besiku.

- Ne, nemam nista.

Cemu uopste sluzi ovako glupo pitanje? Prvo valjda vide na onim aparatima, drugo, ako imam nesto tecno i nemam nameru da raznesem avion, zar je stvarno bitno? Trece, ako imam nesto, i imam nameru da raznesem avion, zar bih mu to rekao?

Eto me i kod skenera. Navodno je potpuno bezopasan. Mozda za portire na ulazu na aerodrom, ali uci unutra sigurno nije zdravo. Dok razmatram opcije, ocekivani ulaz u taj sarkofag i zracenje ili poseban zahtev, detektor metala i pipanje (jos uvek pod ustiskom iz parfimerije), omanji sluzbenik mi resava dielmu. Prolazim kroz detektor metala, bez dodatnog pretresa.

Let ko svaki preko-okeanski let. Dugacak i dosadan. Veze sa internetom nema, iako su me u avio-komapniji uveravali da ce na ovom letu i ovoj klasi raditi. Neocekivano mnogo mesta je prazno. Naravno, ne i ono pored mene. Jedina svetla tacka je besplatni alkohol. Ujutru ce boleti glava. Mada, po evropskom vremenu sada je jutro. Mamurluk ce stici uvece.

Vreme kratim sabirajuci utiske. Pre svega iz Silicijumske doline. Kako to mesto ima neku draz koja uhvati coveka i ne pusta ga da ode, makar samo zastao u prolazu, neradnim danom, predvece. I kako sam osetio da bih tu trebalo da ostanem i izgradim malu imperiju. Da, znam, verovatno svi oni tamo tako misle. Ali ja znam da mogu. Ili je to saznanje samo posledica cinjenice da sam jos u dvadesetim?

Mnogo sati i trideset minuta kasnjenja (zanimljivo kako na putu od sesnaest sati pola sata kasnjenja moze da iznervira) kasnije sedim u gejtu za konacni avion ka Beogradu. Od negde iz mene stize oblak slatkih parfema. Upravo su se otvorila vrata i stizu putnici iz aviona u koji cemo za koji minut uci. Prvo izlazi grupa od desetak devojaka. Toliko sljaste da za trenutak moram da stegnem kapke. Ah, kakvo zadovoljstvo, posle tri nedelje gledanja u one nesredjene rugobe. Hvala vam, ulepsale ste mi dan. A uskoro ce ih biti jos. No, moracu jos malo da sacekam, ujutru odmah krecem na sledeci put, projektni sastanak u Solunu.

Price iz kukavicjeg gnjezda - N+9 poglavlje

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Svaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

A mene streljali*

Spasavajte braćo, spopade me peder!

Dakle, posle nekoliko dana bez brijanja počeo sam da ličim na svešteno lice, a i brada me vraški svrbi, pa sam odlučio da se uljudim. Naravno, to što se nisam brijao nije ni posledica lenjosti, ni eksperiment sa izgledom, već nedostatka odgovarajućeg pribora. Naime, kako sam sa sobom nosio sam ručni prtljag (garderoba je ove suvise jeftina da bi se isplatilo vucarati pun kofer preko okeana), a tečnosti i oštri predmeti ne idu u kabinu. Za brijač sam se lako snašao, uostalom, brijao sam se već i sa običnim noževima. Ali zato losion...

Kako nisam te sreće da sam ćosav i imam samo po koju dalku tu i tamo, već prlično jaku i gustu bradu, brijanje uvek podrazumeva i temeljno skidanje površinskog sloja kože, odnosno iritaciju iste. U kombinaciji sa osetljivom kožom i jeftinijim losionom, to je recept za pakleno iskustvo, pa ne žalim novac da za lice kupujem samo najbolje. A to iskljčuje velike samoposluge gde losioni stoje između pasti za zube i proizvoda namenjenih ženama (i nekim situacijama za koje više volim da smatram da ne postoje).

Odlazim do centra obližnjeg gradića, koji je ceo pretvoren u ogroman šoping-mol. Ne nalik onima od nekoliko spratove na koje smo navikli. O ne, ovde se radi o blokovima i blokovima načičkanim zgradama na nekoliko spratova. Središnje mesto zauzima radnja šire poznata kao Monstrum. Monstrum iz dva razloga, rimuje se sa pravim imenom, dok čak i mala kupovoni ovde brzopotezno opustošti skoro svačiji novčanik. O da, tu idemo.

Ogromna radnja nije preterano puna. Odnos mušterija i zaposlenih je otprilike takav da svako ima svog vernog pratioca, tek tu i tamo se neko samostalno provuce. Muška kozmetika je jednom uglu i trudim se da ne zagledam sakoe od kašmira pored kojih prolazim. Znam kako ce se zavrsiti ako krenem da razmišljam da li vredi tolike svote.

Uz police sa parfemima vidim prodavca. Kao da je neko pustio Džeka iz serije Vil i Grejs da izadje iz televizora. Primetio me je i već razvlači osmeh. Naglom fintom pokušavam da ga pošaljem na stranu dovoljno dugo da zgrabim željenu bočicu i pobegnem na kasu. Medjutim, stigao je brže nego što sam očekivao.

- Izvolite.

- Tražim neki losion za posle brijanja.

- Ovo je najbolje što postoji.

Pruža mi tubu sa kremom koja blago miriše na sveži krastavac i limun.

- Veoma je dobro za kožu. Uzgred, imaš veoma lep ten, da li koristiš još nešto?

A? Šta bre lepu kožu, jel ovaj normalan?! Dva metra od mene!

- Ne, ne. Tražim stari dobri alkoholni afteršejv. Pravi, muški, koji spali pola lica.

- To nemamo, jako se slabo koriste. A i dugorčno nisu dobri za kožu. Od ovoga uzmeš samo kuglicu veličine zrna graška i prvo razmažeš po dlanovima.

Hej, ovo je baš prijatno, i koža postane tako meka...

- I tek onda naneseš na lice. That way it penetrates the skin deeper.

Molimm? Šta ovaj meni penetrates, nema nikakvo penetrates! Bežim ja odavde.

- OK. Uzeću ovo.

- Imam i neke fantastične kreme...

- Drugi put, sad moram da idem. Čeka me žena... prava, biološka žena.

- OK, daću ti neke, pa probaj...

- Stvarno žurim, ostavio sam dete... u kolima... na suncu... na 40 stepeni.

Možda ovo poslednje zvuči glupo, ali ovde svake nedelje neki kreten skuva u klinca, kuče, mače ili šta već ima u zaključanim kolima.

Isvuše žurim da bi se propisno oprostio od novčanica koje dajem u zamenu za malu kutiju u kojoj je losion. I hrpu besplatnih kesica, tubica i kutijica. Brzo se udaljavam, bočno hodajući uz obezbedjenu zaledjinu. Ko nije pokušao da prodje kroz rotaciona vrata konstantno držeći zadnjicu uza zaid ne zna šta su muke. Kičma me još uvek boli... no bolje kičma nego...

Ne odvajajući zadnji deo tela od zida krećem ka garaži. Obzirom na jačinu sunca i to da ima samo nekih pola metra hlada uz zgradu i ne izgleda tako čudno, zar ne? Sasvim ne normalno da se neko pribije uza zid kako ne bi izgoreo na suncu...

Uskoro stižem do pešačkog prelaza. Sad nastaju muke. Ako ću preko, moram da ostavim ledja nebranjenja. A zlotvori uvek napadnu kad si ranjiv. Gledam levo, gledam desno, nema mi druge, preko moram, ne mogu ovde doveka stajati. Uskoro će i da se smrkne, samo mi fali da onaj krene kuci i zatekne me ovde. I otkud on uopšte ovde, ovo je konzervativni grad, uvek glasaju za republikance!

Čekam pogodan trenutak, kad nema ni automobila ni prolaznika na vidiku. Idemo Za časni krst i slobodu slavnu! Juriššš!

Par minuta kasnije sav zadihan stižem do kola. Prokleti daljinac ne radi, moram ključem da otvaram vrata! Sad još samo da isteram ovu grdosiju iz garaže (ko razume shvatiće).

* Priča Crnogorac svome unuku priče iz rata:

- A da si vidio ti kad Njemci došli u selo i sve nas pokupili, pa vele "Svaki može da bira, ili ćemo da ga na*uzimo, ili da ga streljamo.

- Pa djede, što je s'tobom bilo?

- A šta mi postavljaś glupa pitanja jado? Pa mene streljali!