Zakljucak -the big picture
"I to je zasto njihova nacija napreduje, a nasa propada." Slika koja ide uz ovaj citat je otprilike sledeca: na putu oko Bledskog jezera na jednom mestu postoji jedna uzvisica. Put se nastavlja u njenom podnozju i do dole postoji normalan put u vidu desetak drvenih stepeinika. Par metara dalje rupa u rastinju otkriva i drugi "put" do dole -jednu prlicno strmu zemljanu stazu.
Prvoga dana naseg boravka na Bledu krenuli smo u setnju oko jezera, a usput smo naisli na grupu slovenacki srednjoskolaca. Kada smo stigli do uzvisice Slovenci su se svi normalno spustili niz stepenice. Sa druge strane grupa studenata iz Srbije je nasla za shodno da se sjuri niz padinu, u stilu Tarzana. Usledio je gorenavedeni komentar.
U tom trenutku, opsaka se odnosila na tarzansko ponasanje, ali kad malo bolje razmislim, postoji jos jedna dimanzija. Slovenci su svi isli istim putem, a mi smo morali da se podelimo. Koje od ova dva tumacenja je bolje i primerenije, nisam siguran, i voleo bih da cujem misljenje ljudi koji ovo procitaju. (note to self: mozda i uspe i konacno saznas ko to ima dovoljno zivaca da cita tvoja balezganja, broj citalaca stalno raste, nikako da se neko oda komentarom)
Gde ide ovaj post? Pa, necu se sad vracati na protekle godine i razmatrati kako je ko dospeo gde je. Samo prokomentarisati sta sam video, i sta bih licno, voleo da vidim i ovde.
Kroz prozor automobila Slovenija se danas jako malo razlikuje od Austrije. Vise vremena sam proveo samo na Bledu, istina u drustvu kolega i koleginica iz Ljubljane. Kako je Bled pre svega turisticko pa to treba uzeti u obzir kada se dalji tekst cita. Genrelno, tamo vlada izvestan sklad izmedju nemacke stroge uredjenosti i pravila sa jedne i odredjene opustenosti karakteristicnije za Italijane i Spance. Ulice su pre svega ciste, a isto se moze reci i za ljude :) Medjutim, na pesacke prelaze malo ko obraca paznju, osim na mestima gde je to zaista neophodno. Pusenje je dozvoljeno samo na mestima koja su otvorena barem sa tri strane (po meni sasvim dovoljno da ako se pusaci grupisu na jednu stranu, nepusaci sacuvaju svoja dagocena pluca i presvete noseve, a ipak sprecava odvratne zadimljene kafice i diskoteke).
Posluga je svugde izuzetno ljubazna, poslovna, ali pre svega prirodna (ne radi se o Costa-cafe-razvukao-sam-kez-i-"da li biste zeleli da to bude mala, velika ili srednja kafa").
Mislim da je po sredi nivo usluge koji je moguce postici samo ako su radnici zadovljni svojim zivotom. To je mozda i najveci utisak iz Slovenije, ne kolosalne staklene zgrade, ne srejdene starinske fasade i ozidani autoputevi, niti bogati vozni park. Naprotiv, ono sto me najvise odusevilo je upravo ta stabilna vedrina i optimizam u vazduhu, te odsustvo svake nervoze i "kolektivnog zivciranja".
Uvece, muzika se gasi negde oko pola dva (nisam tacno merio, ai zavisi od emsta do mesta), ali nisam imao utisak da je kratko, kao u Crnoj Gori, ili kad nas ovde negde najure ranije. Prosto, sve je tako savrseno odmereno, da covek oseti da je bilo dovoljno, da je sutra novi dan i da ce biti zabave i uzivanja jos. Ma svaki deo dana se koristi i ima svoje cari. Ujutru oko 8.30 kafici su puni ljudi koji su pre posla seli da poiju kafu i procaskaju. Na neki nacin zabava i ne prestaje (osim za one kojim je lencaranje zabavno, no cela atmosfera je takva da ubija zelju za dokonoscu).
Jednostavno, Slovenci su srecan narod i to se vidi. Tako treba ziveti.
(note to self: povedi malo racuna, postovi postju jako nabacani)
уторак, 16. октобар 2007.
понедељак, 15. октобар 2007.
Konferencija Bled -put i utisci
Poglavlje jedan -put
Sam put ka Bledu je protekao po planu i nema mnogo intersantnog o cemu bih pisao, ali cu ipak iscediti koji redak.
Glavni razlog ovog poglavlja je taj sto sam u raspodeli po kolima nekako dospeo u Toyota Celicu 2000 GTS. Ova zver od automobila ima motor slican onim koji se koriste u Formuli 1, pa iz skormnih 1800 kubika izvlaci 220 konjskih snaga. Najupecatljiviji trenutak je bio oko sat vremena po polasku (sto bi znacilo oko 7.30h). Bora (vozac) odjednom rece: "U jbt. skoro sam zaspao. Izvini moram malo da se razbudim." Usledilo je 15ak minuta voznje pri brzinama od preko 220 km/h. Interesantno, u povratku smo veci deo premena kroz Hrvatsku vozili slicnim brzinama i potpuno sam se navikao...
Kad smo vec kod Hrvatske, nezaboravan trenutak je bio kada je profesor naredio da konvoj (3 automobila) i da se svi iz.... da svi izvrse malu nuzdu pored puta, makar i na silu, posto posle nece biti stajanja. 9 Srba koji zalivaju autoput u lijepoj nasoj... prilicno intersantan prizor. Verovatno jedino doktorant iz Poljske koji je godinu dana u Beogradu (vrlo je cudnog imena, najbliza nama pojmljiva imenaica je Spacek, pa je tako postao poznat), nije najbolje shvatio o cemu se radi i sta je toliko zabavno.
Poglavlje dva -konferencija i ljudi
Necu previse daviti o samim predavanjima, koga interesuje moze da izgugla.Recicu samo da je bilo relativno malo davitelja i da sam cuo uglavnom zanimljive i korisne stvari. Doze predavanja koja nisu imala veze sa IT-em i elektrotehnikom je pazljivo odmerena pa ih je bilo taman dovoljno da razbiju monotoniju.
Ono sto me je najvise oduseilo su ljudi -pre svega mladji ljudi sa kojima sam se tamo druzio. Mozda se neko drugi ne bi osecao tako dobro, ali ja sam uleto medju ljude koji su na tacno istoj talasnoj duzini kao ja. Razgovori su skakali od planova za buducnost, preko strucnih intersovanja, pa do globalne politike i ukusa kada je u pitanju suprotan pol, i zaista je steta sto konferencija nije protekla jos koji dan, dosta toga je ostalo nepreteseno.
Jedina stvar koje narusila ugodjaj se moze oslikati u recenici Krisa Ciksendmihaja sa MITa "When I'm making a team, I always pay attention to gender balance, so that I have about an equal number of both sexes... Something you folks should definitely think about". A snalazili smo se na razne nacine, ko je stigo konobaricu, ko kelnericu ili/i njenu drugaricu, a bese i par inzenjerki. Jednu iz Merilanda odvde jedan kolega ka sobi, mada smo ga jedva naterali, cudan momak. I ne htede da kaze dal je sta uradio, pa nam propade opklada.
Moram da pomenem i Spacekovo iskustvo. Poslednje vece, oko 2 AM vidim ga da sedi za sankom i prica sa nekim Slovencem. Janez negde na relaciji Dejan Milicevic -onaj bugarin Azis, veb DIZAJNER. I kad smo krenuli vidim da Spacek daje mail. Vec smo mislili gotovo, Spale nam je gej. I tako ka hotelu nekako pomenemo kad Poljak ostade ko u mestu ukopan... Navodno, macho muskarci i glavni zenskarosi u Poljskoj se tako oblace i nose, to je tamo normalno. Do hotela smo slusali sta je Poljak do sada naucio da kaze na srpskom: "Je**m ti Slovenci. Ovde sve sami ped****. Mamicu mu pe*****".
U svakom slucaju, verujem mu, posto je dan pre kukao kako ribe i BG nece da pricaju sa njim, kazu ne znaju engleski...
Sama Slovenija je prelepa i fanasticna, no o tome u sledecem nastavku.
Sam put ka Bledu je protekao po planu i nema mnogo intersantnog o cemu bih pisao, ali cu ipak iscediti koji redak.
Glavni razlog ovog poglavlja je taj sto sam u raspodeli po kolima nekako dospeo u Toyota Celicu 2000 GTS. Ova zver od automobila ima motor slican onim koji se koriste u Formuli 1, pa iz skormnih 1800 kubika izvlaci 220 konjskih snaga. Najupecatljiviji trenutak je bio oko sat vremena po polasku (sto bi znacilo oko 7.30h). Bora (vozac) odjednom rece: "U jbt. skoro sam zaspao. Izvini moram malo da se razbudim." Usledilo je 15ak minuta voznje pri brzinama od preko 220 km/h. Interesantno, u povratku smo veci deo premena kroz Hrvatsku vozili slicnim brzinama i potpuno sam se navikao...
Kad smo vec kod Hrvatske, nezaboravan trenutak je bio kada je profesor naredio da konvoj (3 automobila) i da se svi iz.... da svi izvrse malu nuzdu pored puta, makar i na silu, posto posle nece biti stajanja. 9 Srba koji zalivaju autoput u lijepoj nasoj... prilicno intersantan prizor. Verovatno jedino doktorant iz Poljske koji je godinu dana u Beogradu (vrlo je cudnog imena, najbliza nama pojmljiva imenaica je Spacek, pa je tako postao poznat), nije najbolje shvatio o cemu se radi i sta je toliko zabavno.
Poglavlje dva -konferencija i ljudi
Necu previse daviti o samim predavanjima, koga interesuje moze da izgugla.Recicu samo da je bilo relativno malo davitelja i da sam cuo uglavnom zanimljive i korisne stvari. Doze predavanja koja nisu imala veze sa IT-em i elektrotehnikom je pazljivo odmerena pa ih je bilo taman dovoljno da razbiju monotoniju.
Ono sto me je najvise oduseilo su ljudi -pre svega mladji ljudi sa kojima sam se tamo druzio. Mozda se neko drugi ne bi osecao tako dobro, ali ja sam uleto medju ljude koji su na tacno istoj talasnoj duzini kao ja. Razgovori su skakali od planova za buducnost, preko strucnih intersovanja, pa do globalne politike i ukusa kada je u pitanju suprotan pol, i zaista je steta sto konferencija nije protekla jos koji dan, dosta toga je ostalo nepreteseno.
Jedina stvar koje narusila ugodjaj se moze oslikati u recenici Krisa Ciksendmihaja sa MITa "When I'm making a team, I always pay attention to gender balance, so that I have about an equal number of both sexes... Something you folks should definitely think about". A snalazili smo se na razne nacine, ko je stigo konobaricu, ko kelnericu ili/i njenu drugaricu, a bese i par inzenjerki. Jednu iz Merilanda odvde jedan kolega ka sobi, mada smo ga jedva naterali, cudan momak. I ne htede da kaze dal je sta uradio, pa nam propade opklada.
Moram da pomenem i Spacekovo iskustvo. Poslednje vece, oko 2 AM vidim ga da sedi za sankom i prica sa nekim Slovencem. Janez negde na relaciji Dejan Milicevic -onaj bugarin Azis, veb DIZAJNER. I kad smo krenuli vidim da Spacek daje mail. Vec smo mislili gotovo, Spale nam je gej. I tako ka hotelu nekako pomenemo kad Poljak ostade ko u mestu ukopan... Navodno, macho muskarci i glavni zenskarosi u Poljskoj se tako oblace i nose, to je tamo normalno. Do hotela smo slusali sta je Poljak do sada naucio da kaze na srpskom: "Je**m ti Slovenci. Ovde sve sami ped****. Mamicu mu pe*****".
U svakom slucaju, verujem mu, posto je dan pre kukao kako ribe i BG nece da pricaju sa njim, kazu ne znaju engleski...
Sama Slovenija je prelepa i fanasticna, no o tome u sledecem nastavku.
недеља, 14. октобар 2007.
Konferencija na Bledu -uvod
Par dana posto sam se vratio sa VIPSI konferencije utisci su se konacno slegli, pa je vreme da napisem rec-dve (ili post-dva).
Prolog -dozvola za izlazak iz kaveza
Ovaj deo obicno necete naci u opisu putovanja nekoga ko dolazi iz iole normalne zemlje. Medjutim, kako je pribavljane potrebnih papira za posetu doskorasnje nam federalne jedinice potrajalo skoro koliko i sama konferencija, mislim da putopis nikako ne bi bio kompletan bez ovog, uvodnog, dela.
Opste je poznato da pre nego li neko sa srpskim pasosem i pomisli da napusti zemlju mora da nabavi vizu. Brz pogled na web stranicu slovenacke ambasade otkrio je prilicno standardnu skupinu potrebnih papira, zahteva, potvrda, kopija... koje je potrebno predati. Navedena globa takodje ne izlazi izvan okvira standardnog, kao ni vreme potrebno da se viza izvadi (cak je ovo poslednje daleko krace nego u drugim ambasadama). Dakle, nista strasno, navikao sam na proceduru. Ali...
...takodje sam navikao na profesinalce u turistickom agencijama koji to godinama rade za zivot, i na to da ce se oni brinuti o svim detaljima, a ja samo do odredjenog dana donesem pare i papire na naznaceno mesto. Ovaj put, medjutim, organizaciju je radio kolega, koji je ni kriv ni duzan nagu*en sa tim zadatkom. Da stvar bude gore, kao sto to obicno biva, uvaljeno je onom ko je najmanje sposoban, pa nije uspeo da se izvuce.
Za divno cudo, pocelo je sasvim uredno. Svi smo obavesteni da je termin zakazan i vise nego dovoljno unapred, nalozeno nam je da nabavimo papire i budemo spremni. Zatim, tisina. Dan pre posaljem mail, vise iz sale, da podestim ljude da ujutru idemo kod Janeza. Kad ono stice mail od organizatora (zvacemo ga Marko, svaka slicnost sa stvarnom osobom je slucajna) da je tremin otkazan, posto on(!?) nema vazeci pasos i ceka na novi. OK, nije strasno, itako je iskrslo da ako izvadimo grupni pasos mozemo da pordjemo daleko jeftinije.
X dana kasnije ponovo sastanak, ovaj put je zakzan prilicno kasno, mailom, za "sutra u 10h, ispred fakulteta", skupljmo dokumentaciju za grupni pasos. Ispostavilo se da je mail poslat posle ponoci, pa je to sutra bilo posle dve runde spavanja, a ja sam se naravno pojavio posle prve (smatram da je danas dok ne legnem, a sutra kad se probudim), pa sam morao i na reprizu...
I tako predam sva dokumenta, sedim kuci za racunarom i pijem kafu, kad mi zvoni telefon. "E, Marko je. Ja jos nemam pasos, pa necu biti na grupnom pasosu. Ali potrebno je da onaj koji ce biti nosioc dodje u Ljermontovu, mozes li ti?", "Pa ajde, mooogu...". Pakuj se i trci u SUP. Cim sam stigao, "E dzabe si dolazio, nosioc mora da bude prvi na spisku, a... to nisi ti. A i sad su mi javili da mi je stigao pasos, pa cu ja biti nosioc".
No, ipak odlucismo da se raspitamo, da li je moguce predati ovako, bez njega, a da prvi na spisku ne bude ujedno i nosioc. Odgovor je bio kratko i jasno "NE". Ok, tako je po propisima. Ali marku pade na pamet da pita jos nesto: "Meni su upravo javili da mi je gotov pasos. Da li bih ja mogao da se na licu mesta dodam na ovaj spisak, pa da to prodje?". Za zivo cudo uzeli su razmatranje isli kod sefa da pitaju, pa zatim kod njegovog sefa. Mozda ovo ne deluje cudno, ali to je samo zato sto nisam objasnio o kakvom spisku je rec. Jedan od papira potrebnih za vadjenje grupnog pasosa bila i garancija od dekana Elektrotehnicnkog fakulteta da smo svi na listi studenti i idemo na naucnu konferenciju u Sloveniju. Papir je bio kucan na racunaru, potpisan i pecatiran. I ispostavilo se da je manji greh prosto olovkom dopisati nekog na ovakav dokument, negoli dozovliti da treca osoba na spisku bude nosioc grupa, ili bar primiti zahtev bez prisustva vodje! Da li je u pitanju neki cudni sistem shvatanja o tome sta je veci, a sta mani prekrsaj, ili se veci prekrsaji lakse tolerisu, ili su prosto sluzbenici na prva dva pitanja navikli, pa znaju odgovore, a za ovo trece, iako ocigledno, moraju da pitaju, ne znam, a i ne zanima me preterano.
Dalje je do samog kraja sve islo manje vise glatko (osim sto je Mare malo kasnio na temin u ambasadi pa je bilo popunjavanja zahteva na stepenicama olovkama pozajmljenim od slucajnih prolaznika, ali Boze moj...)
Na kraju jos moram da kazem da su se Janezi jako dobro pokazali, cak su nam, pored svih nasig brljotina, pomeranja teermina i kasnjenja, dali besplatne vize, posto putujemo u naucne svrhe. Za svaku pohvalu.
Prolog -dozvola za izlazak iz kaveza
Ovaj deo obicno necete naci u opisu putovanja nekoga ko dolazi iz iole normalne zemlje. Medjutim, kako je pribavljane potrebnih papira za posetu doskorasnje nam federalne jedinice potrajalo skoro koliko i sama konferencija, mislim da putopis nikako ne bi bio kompletan bez ovog, uvodnog, dela.
Opste je poznato da pre nego li neko sa srpskim pasosem i pomisli da napusti zemlju mora da nabavi vizu. Brz pogled na web stranicu slovenacke ambasade otkrio je prilicno standardnu skupinu potrebnih papira, zahteva, potvrda, kopija... koje je potrebno predati. Navedena globa takodje ne izlazi izvan okvira standardnog, kao ni vreme potrebno da se viza izvadi (cak je ovo poslednje daleko krace nego u drugim ambasadama). Dakle, nista strasno, navikao sam na proceduru. Ali...
...takodje sam navikao na profesinalce u turistickom agencijama koji to godinama rade za zivot, i na to da ce se oni brinuti o svim detaljima, a ja samo do odredjenog dana donesem pare i papire na naznaceno mesto. Ovaj put, medjutim, organizaciju je radio kolega, koji je ni kriv ni duzan nagu*en sa tim zadatkom. Da stvar bude gore, kao sto to obicno biva, uvaljeno je onom ko je najmanje sposoban, pa nije uspeo da se izvuce.
Za divno cudo, pocelo je sasvim uredno. Svi smo obavesteni da je termin zakazan i vise nego dovoljno unapred, nalozeno nam je da nabavimo papire i budemo spremni. Zatim, tisina. Dan pre posaljem mail, vise iz sale, da podestim ljude da ujutru idemo kod Janeza. Kad ono stice mail od organizatora (zvacemo ga Marko, svaka slicnost sa stvarnom osobom je slucajna) da je tremin otkazan, posto on(!?) nema vazeci pasos i ceka na novi. OK, nije strasno, itako je iskrslo da ako izvadimo grupni pasos mozemo da pordjemo daleko jeftinije.
X dana kasnije ponovo sastanak, ovaj put je zakzan prilicno kasno, mailom, za "sutra u 10h, ispred fakulteta", skupljmo dokumentaciju za grupni pasos. Ispostavilo se da je mail poslat posle ponoci, pa je to sutra bilo posle dve runde spavanja, a ja sam se naravno pojavio posle prve (smatram da je danas dok ne legnem, a sutra kad se probudim), pa sam morao i na reprizu...
I tako predam sva dokumenta, sedim kuci za racunarom i pijem kafu, kad mi zvoni telefon. "E, Marko je. Ja jos nemam pasos, pa necu biti na grupnom pasosu. Ali potrebno je da onaj koji ce biti nosioc dodje u Ljermontovu, mozes li ti?", "Pa ajde, mooogu...". Pakuj se i trci u SUP. Cim sam stigao, "E dzabe si dolazio, nosioc mora da bude prvi na spisku, a... to nisi ti. A i sad su mi javili da mi je stigao pasos, pa cu ja biti nosioc".
No, ipak odlucismo da se raspitamo, da li je moguce predati ovako, bez njega, a da prvi na spisku ne bude ujedno i nosioc. Odgovor je bio kratko i jasno "NE". Ok, tako je po propisima. Ali marku pade na pamet da pita jos nesto: "Meni su upravo javili da mi je gotov pasos. Da li bih ja mogao da se na licu mesta dodam na ovaj spisak, pa da to prodje?". Za zivo cudo uzeli su razmatranje isli kod sefa da pitaju, pa zatim kod njegovog sefa. Mozda ovo ne deluje cudno, ali to je samo zato sto nisam objasnio o kakvom spisku je rec. Jedan od papira potrebnih za vadjenje grupnog pasosa bila i garancija od dekana Elektrotehnicnkog fakulteta da smo svi na listi studenti i idemo na naucnu konferenciju u Sloveniju. Papir je bio kucan na racunaru, potpisan i pecatiran. I ispostavilo se da je manji greh prosto olovkom dopisati nekog na ovakav dokument, negoli dozovliti da treca osoba na spisku bude nosioc grupa, ili bar primiti zahtev bez prisustva vodje! Da li je u pitanju neki cudni sistem shvatanja o tome sta je veci, a sta mani prekrsaj, ili se veci prekrsaji lakse tolerisu, ili su prosto sluzbenici na prva dva pitanja navikli, pa znaju odgovore, a za ovo trece, iako ocigledno, moraju da pitaju, ne znam, a i ne zanima me preterano.
Dalje je do samog kraja sve islo manje vise glatko (osim sto je Mare malo kasnio na temin u ambasadi pa je bilo popunjavanja zahteva na stepenicama olovkama pozajmljenim od slucajnih prolaznika, ali Boze moj...)
Na kraju jos moram da kazem da su se Janezi jako dobro pokazali, cak su nam, pored svih nasig brljotina, pomeranja teermina i kasnjenja, dali besplatne vize, posto putujemo u naucne svrhe. Za svaku pohvalu.
Пријавите се на:
Постови (Atom)