Konferencija na Bledu -uvod

Par dana posto sam se vratio sa VIPSI konferencije utisci su se konacno slegli, pa je vreme da napisem rec-dve (ili post-dva).


Prolog -dozvola za izlazak iz kaveza
Ovaj deo obicno necete naci u opisu putovanja nekoga ko dolazi iz iole normalne zemlje. Medjutim, kako je pribavljane potrebnih papira za posetu doskorasnje nam federalne jedinice potrajalo skoro koliko i sama konferencija, mislim da putopis nikako ne bi bio kompletan bez ovog, uvodnog, dela.

Opste je poznato da pre nego li neko sa srpskim pasosem i pomisli da napusti zemlju mora da nabavi vizu. Brz pogled na web stranicu slovenacke ambasade otkrio je prilicno standardnu skupinu potrebnih papira, zahteva, potvrda, kopija... koje je potrebno predati. Navedena globa takodje ne izlazi izvan okvira standardnog, kao ni vreme potrebno da se viza izvadi (cak je ovo poslednje daleko krace nego u drugim ambasadama). Dakle, nista strasno, navikao sam na proceduru. Ali...
...takodje sam navikao na profesinalce u turistickom agencijama koji to godinama rade za zivot, i na to da ce se oni brinuti o svim detaljima, a ja samo do odredjenog dana donesem pare i papire na naznaceno mesto. Ovaj put, medjutim, organizaciju je radio kolega, koji je ni kriv ni duzan nagu*en sa tim zadatkom. Da stvar bude gore, kao sto to obicno biva, uvaljeno je onom ko je najmanje sposoban, pa nije uspeo da se izvuce.

Za divno cudo, pocelo je sasvim uredno. Svi smo obavesteni da je termin zakazan i vise nego dovoljno unapred, nalozeno nam je da nabavimo papire i budemo spremni. Zatim, tisina. Dan pre posaljem mail, vise iz sale, da podestim ljude da ujutru idemo kod Janeza. Kad ono stice mail od organizatora (zvacemo ga Marko, svaka slicnost sa stvarnom osobom je slucajna) da je tremin otkazan, posto on(!?) nema vazeci pasos i ceka na novi. OK, nije strasno, itako je iskrslo da ako izvadimo grupni pasos mozemo da pordjemo daleko jeftinije.
X dana kasnije ponovo sastanak, ovaj put je zakzan prilicno kasno, mailom, za "sutra u 10h, ispred fakulteta", skupljmo dokumentaciju za grupni pasos. Ispostavilo se da je mail poslat posle ponoci, pa je to sutra bilo posle dve runde spavanja, a ja sam se naravno pojavio posle prve (smatram da je danas dok ne legnem, a sutra kad se probudim), pa sam morao i na reprizu...
I tako predam sva dokumenta, sedim kuci za racunarom i pijem kafu, kad mi zvoni telefon. "E, Marko je. Ja jos nemam pasos, pa necu biti na grupnom pasosu. Ali potrebno je da onaj koji ce biti nosioc dodje u Ljermontovu, mozes li ti?", "Pa ajde, mooogu...". Pakuj se i trci u SUP. Cim sam stigao, "E dzabe si dolazio, nosioc mora da bude prvi na spisku, a... to nisi ti. A i sad su mi javili da mi je stigao pasos, pa cu ja biti nosioc".
No, ipak odlucismo da se raspitamo, da li je moguce predati ovako, bez njega, a da prvi na spisku ne bude ujedno i nosioc. Odgovor je bio kratko i jasno "NE". Ok, tako je po propisima. Ali marku pade na pamet da pita jos nesto: "Meni su upravo javili da mi je gotov pasos. Da li bih ja mogao da se na licu mesta dodam na ovaj spisak, pa da to prodje?". Za zivo cudo uzeli su razmatranje isli kod sefa da pitaju, pa zatim kod njegovog sefa. Mozda ovo ne deluje cudno, ali to je samo zato sto nisam objasnio o kakvom spisku je rec. Jedan od papira potrebnih za vadjenje grupnog pasosa bila i garancija od dekana Elektrotehnicnkog fakulteta da smo svi na listi studenti i idemo na naucnu konferenciju u Sloveniju. Papir je bio kucan na racunaru, potpisan i pecatiran. I ispostavilo se da je manji greh prosto olovkom dopisati nekog na ovakav dokument, negoli dozovliti da treca osoba na spisku bude nosioc grupa, ili bar primiti zahtev bez prisustva vodje! Da li je u pitanju neki cudni sistem shvatanja o tome sta je veci, a sta mani prekrsaj, ili se veci prekrsaji lakse tolerisu, ili su prosto sluzbenici na prva dva pitanja navikli, pa znaju odgovore, a za ovo trece, iako ocigledno, moraju da pitaju, ne znam, a i ne zanima me preterano.
Dalje je do samog kraja sve islo manje vise glatko (osim sto je Mare malo kasnio na temin u ambasadi pa je bilo popunjavanja zahteva na stepenicama olovkama pozajmljenim od slucajnih prolaznika, ali Boze moj...)
Na kraju jos moram da kazem da su se Janezi jako dobro pokazali, cak su nam, pored svih nasig brljotina, pomeranja teermina i kasnjenja, dali besplatne vize, posto putujemo u naucne svrhe. Za svaku pohvalu.