Džedaj istraživač
Sreda, 5.10.2011, 8:30AM
- Ding-dong
Ah, šta, gde... telefon, sat.. ne, vrata. Koliko je sati? Ma, najbolje da ću sada ti ustajem... Gnjavi nekog drugog. Okrećem se na drugu stranu i nastavaljam da spavam.
Petak, 7.10.2011, 8:30AM
- Ding-dong
Ovaj put odmah shvatam da je zvono na vratima. Ma, šta se ovo dešava poslednjih dana, svaki čas me neko probudi?!
- Ding-dong, Ding-dong.
Ovaj neki uporan. Ma ne pada mi na pamet da ustanem. Nađi nekog drugog da ti kupi te šerpe, krompir, ili šta već hoćeš.
Nešto kasnije izlazim iz stana i zatičem poruku zalepljenu na vrata:
Danas sam dolazio/la da izvršim popis članova domaćinstva, bla, bla.
Doći ću ponovo u subotu u 13h, pa vas molim da bude kod kuće. Ukoliko niste u mogućnosti, molim vas da napišete termin kada ćete biti, bla, bla
O, pa ja to dva dana ignorišem popisivače. Pa što ne kažu ko su? Recimo mogu da viknu “Otvaraj, popis!”, ili tako nešto. Mada, zvanično više ne živimo pod komunističkom partijom, pa im je valjda zabranjeno... Dobro, bar se nisu najavili za subotu u 8:30.
Subota, 8.10.2011, 13h
- Ding-dong.
- Dobar dan.
- Dobar dan, ja sam došla da izvršim popis.
- Devojčurak od svojih dvadeset i tri-četriri godine. Da sam znao, otovrio bih ti još prvog dana.
Sedamo za sto i ona vadi pregršt nekih papira. Lični podaci, broj članova, površina stana... očekivana pitanja.
- Vodokotlikć imaš...
- Nemam.
- Kako nemaš?
Već vidim da zamišlja da ja to u kesu, pa komišiji na glavu. Pa, dobro, majku mu, nismo na Novom Beogradu.
- Lepo nemam. Imam onaj mehanizam koji vodu direktno sprovodi iz cevi u šolju.
- Dakle normalan toalet. Samo me to zanima.
- Naravno da je normalan toalet.
- Veroispovest?
Idemooo! Zanimljiv deo, konačno!
- Džedaj.
- Hoćeš, stvarno?
Naravno da hoću. Popisi su retki, ovakva prilika se ne propušta.
- Hoću, stvarno.
- Dobro. Dž-e-d-a-j....
- Nacionalnost?
- Vojvođanin.
- Vojvođanin? U Beogradu?
- Da.
- Rekao si da si ovde od rođenja?
- Da.
- Doobro.
- Zanimanje?
- Istraživač.
- E, daj budi ozbiljan, ovo sad nije pitanje na kome možeš da se izmotavaš.
?! U čemu li je problem?
- Najozbiljnije. Istraživač. U Naučno Istraživačkoj instituciji. Da donesem ugovor?
- Nema potrebe, šta da upišem, istraživač?
- Pa da, istraživač.
- Stvarno?
- Daaa!
Polako mi kreće para na uši. Valjda je bolje istraživač nego “hohštapler opšte namene”, kako sam označen u kancelariji u kojoj se nisam pojavio već dobrih pola godine.
Spušta olovku.
- A šta istražuješ.
U odsjaju njenih očiju već vidim Indijanu Džonsa sa bičem, u džungli kako je bori sa divljacima. Mada, u zemlji u kojoj je čudnije biti istraživač nego džedaj, zaista nikada nismo daleko do džungle i divljaka.
Još da joj pokažem Čarlija... Ej, ne, sram vas bilo! Nije Čarli to što vam pada na pamet! Čarli je... ko zna, razumeće, ko ne zna, nek pita.
- Tajne univerzuma.
Ionako vidim da je sledeće pitanje vezano za instituciju u kojoj radim. To će uništi svu mistiku. Bilo je lepo dok je trajalo.
- To bi bilo to. Hvala na vremenu.
- Odlazi da popiše sledećeg ludaka.
A sada moram da se vratim na ono pitanje o nacionalnost. Izbegavam da pustim politiku u život i ove stranice, ali ponekad ona izbegne da mi to dozvoli.
Dakle, dobrim delom svog života sam se smatra za delimičnog apatrida. Znam i gde sam, i odkale sam, a opet to nekako ne doživljavam kao deo sebe. Ne u nekom besu, apatiji, svesnom liberalizmu ili mondijalizmu. Jednostavno, i tu sam, i nisam tu. Voleo bih da rešim to pitanje, ali ne vidim kako.
A onda, pre nekih mesec dana, vidim članak u kome se napada kampanja pod nazivom “Vojvođanin, to sam što sam”. Na stranu diskusija o pravim namerama iste i trenutku u kojem se pojavili, odmah sam shvatio: Pa da. Vojvođanin. To je to. Pošto sam to ustanovio, momentalno se otvorilo pitanje kako je tako nešto uopšte moguće. Da, kuća u kojoj sam odrasta vuče korene i običaje odozgo. Sa druge strane, oko pola vremena koje sam proveo u Vojvodini se svodi na automobil i put ka Mađarskoj granici. I kako, zašto, i otkud mi odjednom prija taj naziv Vojvodjanin, kad ga niko, nikad nije upotrebljavao kao oznaku nekakvog posebnog naciona? Kako, zašto i otkug mog da se deklarišem kao Vojvođanin, a Srbin baš i ne osećam u poptunosti kao tačan iskaz. Vojvođani su Srbi (dobro, ima gore i nacionalnih manjina, ali sumnajm da je velik broj onih kojima bi palo na pamet da kažu Vojvođanin). Uvek bili, i uvek će biti.
Gde je onda problem?
Problem je u tome što je neko, u nekom trenutku, došao na “genijalnu” ideju da arhitip srpskog nacionalnog identita oformi na osnovu trogula Smederevo-Šabac-Niš. To odatle, i ni makac dalje. Ostali nek se uklope. E pa, to se tako ne radi.
Potpuno je nemoguće uzeti melos i mentalitet jednog dela naroda i označiti ga kao nešto što obeležava taj narod u celini. A posle se čudimo što se neko ne oseća delom te celine.
Truba, šajkača i opanci jesu simboli koji obeležavaju jedan, veliki deo, srpskog naroda. Ali, uz njih uvek mora da ide i paor sa šeširom, u širokim belim pantalonama i tamburom. Dok je jedno manje ili više srpsko od onoga drugog, neko se tu neće osećati kao kod kuće.
Ne mislim da jedan nešto bolji ili finiji od drugog. Obojica sa sobom nose vazdušni oreol sa aromom crnog ili belog luka (kako se koji dan zalomi). Obojica imaju vrlo bogat rečnik kad treba nekog da “časte”. Čak je ovaj durgi često do lakata umazan u slaninu. Ni jedan mi se ne gadi, niti me je sramota biti u istom košu sam bilo kojim. Al mi je prvi vrlo dalek kao pojam, a drugi blizak.
Ova priča ide i mnogo dalje. Šta bi sa istorijom? Gde nestadoše Jovan Nenad, Vuk Grgurević i Đorđe Stratimirović? Kako to da nigde nema ni traga ni glasa o Zmaju Ognjenom Vuku? Baš bih voleo da znam kolikom broju ljudi, bilo sa juga, bilo sa severa, ova imema zvuče iole poznato? A upravo oni su ta spona koja Vojvođanina apsolutno svrstava u Srbe, i oni su deo u srpskom nacionalnom biću koji dolazi iz Vojvodine.
Ne znam da li je ovakvo stanje posledica neznanja i neupućenosti onih koji su krojili, i dalje korje naš nacionalni identitet. Ili su u pitanju bolesni strah i megalomanija koja zahteva da pojam Srbina bude potpuno monolitan i uguran u jedan, vrlo tesan kalup. Trebalo bi malo da pogledamo po komšiluku, svi znamo na koga mislim, a da ima sličnu situaciju, jednu naciju sa više vrlo različitih podgrupa.
Sve u svemu, nešto hitno mora da se uradi. Smesta napraviti mesta za Vojvodjanina medju Srbima. Dok se neka budala ne seti da počne da problem u većoj meri rešava u okviru autonomije. A to neće biti krivica samo njih gore, pa skoro da im se otvoreno govori “Vidimo da niste baš skroz ovo što mi vidimo kao Srbina, eto vam autonomija, pa se napravite u to što želite”. Možda je lakše, al se jednog dana može lako desiti da “Di su naši novci” postane “Di je naša država i narod?”
Toliko od mene.
May the force be with you.
