Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.
Liberté, égalité, fraternité (V deo)
Pariz. Ovim bih mogao da završim. Pariz jednostavno mora da se doživi i tu je kraj priče. Pisati o Parizu je verovatno gubljenje vremena. No, čitanje o Parizu, pogotovo ukoliko niste bili tamo, je još veće gubljenje vremena. Ali kako ove stranice verovatno niko i ne čita, a meni služe sačuvam neka sećanja od zaborava, veće štete neće biti.
Od svega što sam očekivao da nađem u Parizu, daleko najjači utisak je možda i najmanje očekivani: neprevaziđena imperija!
Takvu širina, veličina i raskoš, pa ni približnu, nigde nisam sreo. Moguće je hodati nekoliko sati, skoro u pravoj liniji, uz stalan osećaj da se čovek nalazi u centru grada. Jedino što pomalo smeta je ogroman broj turista. Da, opet ta moja samocentričnost, da me kao turistu iritiraju drugi turisti svojim prisustvom... Tako je ispred Notrdama bio suludo dugačak red, koji bi bilo potpuno nerazumno čekati. Naravno da nismo propustili da uđemo. Preko reda, niko se nije bunio.
Mogu da pišem o očiglednim stvarima, šetnji Jelisejskim poljima od Luvra do Trijumfalne kapije, Ajfelovoj kuli i Marsovim poljima (koja su, inače, veoma dobro mesto za popodnevnu dremku), Latinskoj četvrti... Ali neću. Sve ove treba obići i videti. Međutim, to nije ono najbolje što Pariz ima da ponudi.
Pravi, nezaboravni Pariz se doživljava noću. Ne, ne u klubovima i ne vikendom. Na ulicama. Počinje na mostu Pont des Atrs. Drveni most koji ćete propoznati po katancima koje parovi kače i potom bacaju ključ u reku (metafora je jasna). Čim zađe sunce, tu počinje da se skuplja omladina, bar omladina u duhu, ako ne u godinama. Sedi se na podu, otvraju vina i raspakuje sir. Ako kojim slučajem imate cigarete kod sebe, brzo ćete ostati bez istih, a za uzvrat četo dobijati čaše vina. Na par mesta se obavezno nađe i neko sa gitarom... Ko voli ovakve zgode, provod mu je zagarntovan. Ko ne voli, zavoleće.
Potom vredi prošetati do Notrdama i stepništa ispod mosta Petit Pon. Tu se uvek nađe grupa uličnih muzičara sa veoma kvalitetnim programom. Ljudi sede na stepnicama ili igraju na platou uz reku, a nekolicina uličnih prodavaca koristi priliku da zaradi na dobro ohlađenom pivu.
Veče je najbolje završiti kasnim obrokom na Aveniji Saint Germain. Jedan luksuznijih delova grada, pa će i večera solidno koštati, ali doživljaj vredi svake potrošene pare.
Za poslednji dan u gradu svetlosti smo ostavili posetu zamku Versaj. Navodno je prilično udaljen od centra i potrebno je ići vozom. Brzopotezni pregled mape nam otkriva vrlo jednostavan put metroom, ali na sreću odlučujemo da krenemo rano ujutru.
Pošto smo stigli do planirane stanice, izlazimo na površinu, ali, avaj, ništa u blizini ne liči na zamak. Okolina više podseća na neki sajam. I naravno, u pitanju i jeste neka vrsta sajma, kod metro stanice Porte de Versailles. Veliki objekti na mapi koji za koje smo mislili da su zamkovi i vrtovi nisu ništa drugo do sajamske hale.
Miloš uzima mapu da brzo ponovo proračuna putanju, dok ja nagovaram ekipu da zamolimo nekog prolaznika da nas slika dok vičemo Muuu. Iz nekog razloga im ideja baš i nije bila zabavna, biće da nekim ljudima humor i nije jača strana rano izjutra.
Opisom samog Versaja vas neću daviti. Idite, vidite, ali ga planirajte kao poslednji zamak u Evropi. Posle Versaja, oni ostali neće biti zanimljivi.
Нема коментара:
Постави коментар