Price iz kukavicjeg gnjezda - I poglavlje (nastavak 2)

Svi dogadjaji i osobe opisane u daljem tekstu su izmisljeni. Savaka slicnost sa stvarnim licnostima i dogadajima su slucajni.

Turizam

Ovoga jutra smo ustali na vreme. Posle obilnog dorucka sedamo sa Djordjem u kola. Sledi voznja sa ucestalim periodima zmurenja.
Profesor Velimir na poziva pre pocetka prve sesije. “Malo sam razmisljao, ipak nije uredu da ste vas dvojica odovjeni od ostatka drustva. Kod mene u sobi ima jedan krevet i sofa viska. Prebacite se veceras, blize je centru.” OK, sto da ne. “Naravno, prodjite pored recepcije i nemojte nista da im kazete, da nam ne naplate” Eto zasto ne.

Pocinje jutarnja sesija. Ovoga puta je i Nemac tu. Verovatno ga ne bih primatio da nema trista pitanja za svakog govornika. Potpuno je urnisao raspored, debelo kasnimo. Kasnije cu shvatiti da se u manje-vise svakoj skupini nadje poneki “Nemac”. Cak je u nekom trenutku nastala tradicija da pre pocetka predavanja posmatramo ucesnike i pokusamo da nadjemo “Nemca”. Potom sledi odabir najpovoljnijeg scenarija da istog odstranimo iz sale. “Zvali su iz hotela da hitno dodjete, doslo je do problema.”, “Gospodine, ovo nije taj skup, vi treba da budete na drugom kraju grada”, i moj omiljeni “U zgradi je doslo do curenja gasa. Kako ne bi izazvali paniku, obavestavamo jednog po jednog. Krenite lagano ka izlazu, a kad izadjete nastvite da se udaljavate od bezbedene udaljenosti. Kilometar-dva bi trebalo da bude dovoljno”. Naravno, uvek se zavrsi na planiranju.

Za rucak ponovo isti bljutavi sendvici kao juce. Bar su dzabe. Odlazim na terasu (ustvari mala prizeman platfoma sa zadnje strane, okurzena sumo mi opremljena pepljarama i belom tablom sa markerima) na cigaretu posle rucka. Neko mi je jednom rekao kako mu najvise prija ta cigareta posle klope, i time preneo tu komplusivnu radnju in a mene.
Uskoro se pojavljuje jos jedan lik. Negde u kasnim tridesetim, verovatno docent. Razemnjujemo izbeglicke osmehe (interesantno koliku povezanost je stvrilo proterivanje pusaca iz zatvorenih prostorija). Negde na pola cigarette se okrece ka meni “Rus?” Ne mogu da verujem “Srbin ustvari”. “Zaista, ja sam iz Slovacke. A muz moje sestre je trenutno na Kosovu. Inace mi Slovaci smo na vasoj strain u toj prici”. Zahvaljujem mu na podrsci. Zaista mi neizmerno znaci.
Ostajem napolji pokusavajuci da dokucim kako je znao da sam stranac. Gledam svoj lik u staklu i shvatam. Jutros sam zaboravio da se obrijem. U svetlo sivom (skoro belom) odelu, sa poodmaklom bradom, izgledam upravo kao neki propali ruski kockar.

Velimir planira da popodne odvuce ekipu na izlet u neku vukojebinu van Dablina. Prilazim koleginici iz Skoplja i dogovaram da popodne provedem sa njom i ostatkom njihove ekipe. Milos je podigao obrvu, drugi nista ne primecuju.

Kada je Nemac konacno zadovoljno klimnuo glavom dobivsi odgovor na poslednje pitanje izlecemo napolje. Kuputi se oblace u polu-trku. Mnogo toga treba obici, Trniti koledz, lepa sredina, ali ona Knjiga iz Kelsa ne vredi para za ulaznicu. Gomila zvrljotina na iscepanom papiru. Zamak je lep, impresivan samo ako prethodno niste videli ni jedan veci. Ono sto nikako ne treba porpustiti je fabrika Ginisa. Tura sa detaljima celog proizvodnog procesa se zavrsava sa pivom na krovu, odakle se vidi ceo Dablin. Put iz centra do iste, medjutim, bas i nije neophodan. Radnicki kraj, a trotari krase prodavci cokolada, donjeg vesa i toalet papira. Ko je preziveo Beograd devedestih dobice gadan déjà vu. U povratku pronalazimo i katedrali Sv. Patrika. Ulaz za turiste levo, 3 evra ulaz. Desno je za vernike, besplatno. Naravno idem desno i krstim se celom sakom, u naopakom smeru. Nadam se da sam ispravno izveo pokret. Verovatno jesam, propustaju me. Posle malo oklevanja vadim fotoaparat, sad verovatno vise niko i ne zna na koja sam vrata usao.
Kroz nekoliko iznenadnih pljuskova se probijam do hotela. Ostali su vec stigli. “Kako je bilo?” pitam. “Zanimljivo, bili smo do zamka Malahid, lepo videti i malo irske prirode” odovara Boban. “A tebi?” znacajno pita Milos. “Fino”, pomalo se pravim lud.

Vece, ponovo Temple bar, naucili smo lekciju. Mirko, drugi ozenjeni clan ekipe tvrdi kako ce da odvoji neke devojke. “Ali samo cu da ih dovedem, a vi se dalje raspodelite. Ja svoju zenu volim i necu druge ozbiljinije ni da pogledam”. Vraca se posle nekog vremena sa neke tri. Nije se salio kad rekao da druge nece ni da ih pogleda. Da je gledao, ne bi ih dovodio. No, Mirko ne odustaje, ponovo se gubi. Ovoga puta se vraca sa dve Japanke. Aman, da me interesuju Japanke, otisao bih u Japan. A i kako da znam da li su lepe ili nisu, posle treba da me prijatelji iz Azije zezaju da sam smuvao nekog gabora…” Ok, priznajem, to bas nije bilo akademski. Akademski bi bilo “da mi neko plati put i smestaj, otisao bih u Japan”…

Boban se u cosku brani od neke elegantno popunjene Amerikanke. "Znas, ja sam ozenjen". "Pa sta? Imam i ja decka." Hehe, Bobo, crno ti se pise. "Ja sam naucnik, ovde sam na konferenciji". Ovo bi trebalo da je momentalno otkaci, ali "mala" se ne da, ni da trepne. Ostaje jos samo jedan ocajnicki potez. Dobro, postoji jos jedan izlaz, da joj kaze da je peder, ali ako "naucnik na konferenciji" nije ubio zelju, sitnica kao sto je to ce slabo pomoci. Ne, ovde mora nesto jace da radi. Vidim, shavtio je i sam da je vreme za Alamo. Primice joj se i tiho kaze "Znas, ja sam iz Srbije." Nekoliko trenutaka kasnije, vidim Bobana kako sam, na miru, pije pice.

Posle mnogo Ginisa i Kilkneija (mnogo u sumi koju smo za njih dali, ne toliko u kolicini), i isto toliko propalih pokusaja upoznavanja (irkinje ne zanimaju turisti, bilo da su iz Srbije, Rusije, Amerike ili Nemacke -sve provereno, turistkinje ne zanimaju nas,… mada mi sad nije jasno zasto, neko je to na pocetku nametnuo kao aksiom) odlazimo u hotel. Usput taksista, posto je cuo odakle smo, gundja o pesmi Evrovizije i kako se glasa po klanovima. “Cak ni veliki Dzoni Logan ovih dana ne bi mogao da pobedi.” Veliko Dzoni Logan ovih dana ne mogao da pobedi ni na Seoskim karaokama. Seta se po istocnoj Evropi i reciklira vic o tome kako je What’s another year posvecena Majk Tajsonu. “Da, upravu ste. Svako glasa za svoje susede. Irska tu bas nema srece, obzirom da ste na ostrvu…”